Učitelj

западњачке образованости. Уведена школска пракса не задовољава. Јавља се потреба за систематским прегледом збивања у области српског васпитања. Израз ове потребе је заснивање српске научне педагогике по хербартовском узору. Како је и педагогика Хрвата и Словенаца пре заснивања југословенске државе била организована углавном по истом узору, васпитање у новој држави је организовано без великих потреса.

Развитак нове државе показао је, међутим, да је систем хербартовске педагогике својом једноставношћу могао успешно да реши проблем организовања васпитања у хомогеним племенски целинама, али да је решење проблема организозања васпитања при компликованости садржаја и облика живота у послератном друштву и новој држави ван домашаја хербартовске педагогике. Послератни педагози српског дела југословенског народа потражили су онда узор за решење проблема васпитања у новој држави тамо где су га раније тражили и њихови претходници хербартовци: у суседству, У земљама немачког говора првенствено, потом — за разлику од хербартоваца — и у пространо удаљенијим земљама, у Русији поглавито, бар уколико је реч о уделу учитељства. Француски и енглески образац васпитања, а још у већој мери северноамерички и италијански, притом нису непознати српским педагозима, али, као и образац чехословачке организације васпитања, нису наишли на шири одзив и угледање.

Решење проблема васпитања у новој држави педагози српске гране југословенског народа везали су, пре свега, за колективистичку педагогику. Избор Немаца и Руса, на које се они најчешће позивају, ово јасно потврђује. Међутим, не смеју се ни у ком случају потцењивати ни утицаји немачке духовнонаучне педагогике. Они су довољно јаки и код понеких заступника колективистичког циља васпитања, ма да их они, као што је већ приказано, одбацују у њиховој најбитнијој тачци: у вери у објективност духовних вредности. Како пак заступници колективистичке – педагогике замишљају подизање будућег југословенског човека помоћу садашње југословенске заједнице, у којој не живе само наслеђене племенске опречности једне крај других него коју, сем тога, раздиру и све опречности савременог економског, моралног и духовног живота, тешко је рећи. Принцип колективистичке педагогике („васпитање у заједници за заједницу“) ту не помаже много. Васпитни значај вере у објективне духовне вредности при изграђивању духовне структуре југословенског човека не могу заменити методичкопедагошки колективи уређени према „узору“ који пружа садашње привредно, морално и духовно _ недовољно уједињено југословенско друштво. Једно, ипак, остаје трајна тековина колективистичке педагогике. Она је прва осетила да при подизању југословенског човека треба да се пође од таквог југословенског човека каквог нам га пружа данашња народна заједница. Њена је заслуга што се и у југословенској педагогици и У пракси почиње да осећа крај тираније чисто нормативне педагогике.

Идеалну слику будућег југословенског човека колективистичка педагогика није могла да пружи као узор ни данашњем југословенском васпитачу ни данашњем југословенском омладинцу. Она је ван оквира основе на којој је ова саздана. А образовање једног

4 4 3

50 ман