Učitelj

предвиђање закона на основу датих закона и даје њихово објашњење.

Четврта глава обухвата проблем спољнег света са његовим сазнањем, затим обухвата расправљање питања и проблема уопште, чему претходи један историски увод. Шта се може питати и шта има смисла питати», из чега излази у област привидних проблема. Интересантно је да писац даје опсежно образложење по коме је проблем спољнег света привидан проблем и по коме не постоје ствари по себи које би у своме постојању биле потпуно независне од сазнања. Крај студије расправља о чистим појмовима и математичком сазнању, одакле излази да нам ни оно не пружа сазнање ствари по себи. Новији напори филозофа, нарочито логистичара, дошли су до једне новине о математичком сазнању. Дуго се наиме мислило да су предмети математике идеални и дати независно од субјекта сазнања. Данас је ово мишљење скоро разорено и на место њега постављено ново по коме математика није више наука са задатком да дође до апсолутне истине, већ је она систем симбола и знакова помоћу којих у реалним наукама вршимо декалкулацију стварности. Ово мишљење У новијој филозофији први це темељније спровео Анри Поенкаре, огласивши математику за науку о једном специјалном језику на коме једино научници могу да говоре и да се споразумевају. За разлику од доцнијих логистичара, који математичко мишљење своде на логичке законе мишљења, Поенкаре га је огласио ва индуктивно-синтетичко и тиме математику оставио независном од логике. Г. Миланов држи се мишљења новијих логистичара и по њему „математско-логички појмови јесу само. знаци“, али по себи и нужно они не означавају никакве предмете. Они су напросто „празна места“ иди „калупи у које се могу сместити предмети проучавања осталих наука. Овакав систем знакова важи за стварност на основу прописа тумачења »математских формализама“. Примена математских формализама могућа је на основу релација између предмета стварности и математских израза.

На основу горе изложенога филозофија није наука, јер њој не припада никаква посебна област предмета. Они који су желели да докажу стварност по себи и да је завештају филозофији, ти су управо учинили филозофију слушкињом теологије. Други су опет тражили апсолутно сазнање и додељивали га филозофији, чинећи је на тај начин слушкињом наука. Међутим по писцу филозофија није ни једно ни друго; она је само теорија о сазнању и стварности, али нема за циљ нити да докаже егзистенцију ствар-

ности нити да утврди „важење апсолутног сазнања“, већ да изврши анализу и сазнања и стварности и да на основу те анализе покаже како са-

знање важи за стварност.

Са овога становишта писац указује на нове видике опште-филозофске анализе и тумачења. Проблем слободе, смисла, каузалитета, супстанције и многи други филозофски проблеми не могу се решавати, али се анализом и тумачењем могу „разрешити“ и „разјаснити“. Као загонетке људске свести. Али о овоме писац ће нам, вероватно, доцније говорити.

Тешко је у овом моменту рећи да ли су све мисли г. Миланова тачне; али се може рећи да су врло јаке и озбиљне. Свака површна критика овога рада била би смешна и презирна, као што је био случај са критиком д-р Радише Митровића. Ваља бити објективан и ослободити се осећања зависти, па признати г. Миланову и лепу намеру и огроман напор и један несумњив успех. Али он треба да улепша свој стил.

Живорад Радовић