Učitelj

знање јесте у ствари конституција предмета сазнања. Предмет није дат, већ условно задат.

Тиме што је речено шта је сазнање и на чему оно почива, омогућено је да се одговори и на питање „шта сазнање може“ или „колики му је ка-

пацитет важења“. Искључена је могућност сазнања ствари по себи и тиме

истављена излишност сваког сличног покушаја. Апсолутизам је, дакле, разорен. Али писац нам пружа нову веру у сазнање искључењем сваког рела-

тивизма. Тумачећи сазнање стварности, он закључује да је истинитост функционални израз стварности, а стварност предметни израз истинитости функције сазнања. То значи да су истина и стварност корелативни појмови. Зато сазнање стварности није ни апсолутно ни релативно, већ је предметно, а капацитет његовога важења јесте објективитет.

Пошто је у првој глави извео ову анализу и тумачење сазнања и стварности, г. Миланов у другој глави решава проблем полазне тачке сазнања. Овај проблем треба разликовати од проблема полазне тачке Теорије сазнања, који се састоји у овоме: ако све науке полазе од извесних мате-

ријалних претпоставки које оне морају да учине кад хоће да испитују респективне предмете, онда се намеће проблем да ли и Теорија сазнања

која има да одговори у чему лежи важење материјалних научних услова, да ли дакле и она мора поћи од извесних претпоставки или она као наука о научним претпоставкама мора бити без икаквих претпоставки. О овоме проблему г. Миланов не расправља нигде у својој студији. Друга глава је посвећена само полазној тачки сазнања уопште. При том г. Миланов проблем полазне тачке сазнања раздваја у два посебна проблема. Први је историски или психолошки, који циља „стварну полазну тачку“ са којом сазнање почиње. Друга је гнозеолошки проблем, из кога произилази питање на чему почива важење емпирискога сазнања, то јест на основу чега оно важи за стварност. Историски или психолошки узев свако сазнање почиње и потиче из обичног искуства, преднаучног сазнања, а то ће рећи од предмета нашег непосредног опажања. Важење се по њему заснива на „емпириски датим садржајима доживљаја, али они нам нису дати експлицитно; ми их добијамо једном врстом гнозеолошке екстирпације. Они чине оне моменте из којих се функцијом сазнања конституишу предмети сазнања и постају у неку руку свесни узимањем на себе изглед особина предмета сазнања, а особине предмета као његове делови јесу и саме предмети. Садржаји доживљаја који су дати у искуству могу се означити као садржаји начина регирања нашег психофизичког организма, начин реагирања који омогућава наше сналажење у датим ситуацијама. На овим садржајима почива важење нашег сазнања због тога што се „сходно њима“, вели писац, конституишу предмети директног сазнања, а на томе опет почива целокупно емпириско сазнање уопште. :

У трећој глави своје студије писац расправља између осталог и о

појму апстракције. По њему апстракција чини срж конституције предмета. При томе он је дели на индивидуалну и општепојмовну. Апстракција је

небирање и оглашавање за променљиве извесне особине са доменом варијабилитета оних особина које су оглашене за променљиве и то било у правцу стварања општег или неког индивидуалног апстрактног појма. Која

ће особина при томе бити оглашена за варијабилну, зависи од правца апстракције, то јест да ли је она индивидуална или ошштепојмовна. Тако исто

зависи још од ступња апстракције на коме се неки предмет конституише.

На основу анализе општепојмовне и индивидуалне апстракције изводи се после анализа типова и њихова логичко-гнозеолошка структура. У вези

с тим писац обрађује појам закона и правила, затим предвиђање чињеница,