Učitelj

autonomnu oblast, ti. sa strane formalne strukture škole i nezavisno Od sadržaja vaspitanja, ili nezavisno od »borbe gledišta na svet, kola se sad vodi«. Prava »celosna škola« moguća je samo na osnovi celosnoga gledišta na svet. »Pored sve svoje nezgodnosti sov. pedagogika prilazi bliže ovim temama nego pedagoški idealizam, koji ne može da izađe izvan granica problematike, koja je vezana s formom pedagoškoga procesa.« Odbacujući podjednako naturalistički optimizam Rusoa i Kantovo učenje o »radikalnom zlu« čovečje prirode, Zienikovski hoće u svome učenju o dečioj duši da »postavi oba ova učenja i da ih potčini svome učenju o liku Božijem (u čoveku) i učenje o grešnosti, koja je ušla u čovečje biće i može se otstraniti samo onda ako se otkriju i ojačaju duhovne sile čovečje«. Adekvatno s ovim »cilij pedagoškoga uticaja« on određuje kao »otkriće lika Božieg u deci kroz njihovo pripremanje za život u ovom svetu i za život večni«. Zajedno sa idealizmom Zienikovski smatra, da »glavni proces u životu čovečjem nije fizička i nije psihička strana u njemu, već duhovna, koja je dublia od podele fizičkoga i psihičkoga sveta i koja nosi zalogu celine«. Međutim, pod »duhovnom stranom u čoveku« Zjenjkovski ne shvata ono, što idealizam naziva duhovnom kulturom (moral, nauka, umetnost), koja po Zienikovskome ima samo »instrumentalno značenje«, već shvata »religiozni proces odgajivanja«, koji »obrazuje pravu i poslednju temu vaspitnoga uticaja na decu«. »Ne obrazovanje intelekta na prvom mestu; intelekt hijerarhiski nema prvo mesto, već potpomaganjie duhovnoga rastenia, u kome se nalazi ključ za opšte zdravlje mlade duše. Nužno je, da se u školi otkrivaju i ojačavaju religiozne sile duše.... Ovo ističe pitanie o celosnoj školi, koja ne sme biti dovolina po sebi, već mora biti funkcijom života i čuvati dečju dušu od... preobraćanija velikih tema života u teme naučnoga, estetičnoga ili moralizatorskoga odnosa«. Pošto je otkriće i ojačanje duhovnih sila čoveka »moguće samo u Crkvi i kroz Crkvu«, onda »škola može pravilno da radi svoi posao samo onda ako je ona sama crkvena škola, škola koja živi u Crkvi. To ne znači ni administrativno potčinjavanje škole Crkvi, ni dominiranie religioznih predmeta u školi, već to označava unutrašnie prodiranje duha Crkve u teme, u stroi, u odnose škole, da ne bi dopalau opasnost unutrašnje sekularizaciie... Osveflenje svekolikoga života u duhu Crkve, otkriće celosti hrišćanskoga života u svima formama kulture i stvaralaštva mora preći u školu i razvijati kod dece takvu duhovnu strukturu, da ona budu svesna svoga poziva u borbu za hrišćanstvo«. Jer »vreme neutralne kulture je prošlo« i »mi sada stojimo, osobito u Rusiji, pred grandioznom borbom religiozne i antireligiozne kulture«.

Nepravilno bi bilo pripisivati Zienijkovskome nekakve »totalitarne« poglede. On je odlučni protivnik totalitarizma i ne samo zato što ovaj odriče slobodu duha, koja je glavni postulat hrišćanstva. Pozicija Zienikovskoga je vrlo bliska pozicija nemačkih katolika (J. Schroteler), a tako isto enciklici »Divini JIlus Magistri« pape Pija XI, iako Zienikovski odlučno omeđava svoju pravoslavnu antropologiju (osobito u učenju o grehu od praroditelia) kako od protestantske, tako i od katoličke tačke gledišta. Međutim, ostaje nejasno na koji se način ideal potpunoga ocrkovljenja života ili »crkvene kul-

38*