Učitelj

S 10 Religiozna pedagogika

Jedan od simptoma unutrašnje slabosti pravoslavne crkve u Rusiji krajem njenoga sinodskoga perioda, koji je nju doveo do potpunoga potčinjavanja državnoj vlasti i koju je državna vlast iskOrišćavala kao oruđe političke borbe, — ogleda se u otsustvu krajem XIX i početkom XX veka originalne pedagoške misli koja bi stajala na tlu pravoslavlja. Pokušaj 5. Račinskoga da veže narodnu školu sa parohijom i da u nju ulije pravu religioznu struiu (u 80 god. prošloga stoleća) iskoristio ie K. P. Pobjedonoscev u stvaranju mreže »crkveno-parohijskih škola«, kojima ie birokratski upravljala sinodska uprava i koje su zamišljene kao iedno sredstvo »smrzavanja« Rusije, posebice kao sredstvo u borbi protiv nezadržliivoga širenja rada zemske i gradske samouprave u oblasti narodnoga obrazovanja. Ovo potčinjavanje crkvene škole političkim zamislima vlade nije moglo a da ne оКије razviće religiozno-pedagoške misli u Rusiji. »Među pratstavnicima pravoslavno-crkvene pedagogike, Кој su, na primer, držali katedre pedagogike u duhovnim Акадепијата. u XX veku nema nijednoga рохпанјега imena«, kaže V. Zjienikovski. Najznačajniji među ruskim religioznim misliocima kraiem XIX veka, VI. Soloviov, nije se bavio vaspitnim pitanjima, a ova pitanja su tako isto ostala izvan vidnoga polia i religiozno-filozofskoga pokreta, koji je od 1906—-912 god. bio karakterna pojava ruskoga duhovnoga života. Ovai pokret, nalazeći se pod jakim uticajem VI. Solovjova i docnije davši svoje plodove u filozofiji, sociologiji (vidi u ovom zborniku referat N. Loskoga i N. Aleksejeva) i leteraturi, težio је obnavlianiu pravoslavne crkve i njenome oslobođenju od države, ali do pretresania pedagoških pitanja ipak niie došlo. Revolucija ie izmenila ovaj stav postavivši crkvi oslobođenoi zavisnosti od države, koja је gušila nien ununtrašnjii život, zadatak nienoga obnavljanja a potom i samoodržanja pred gonjeniem koja su počela od strane sovjetske vlasti. Razume se, u Sov. Rusiji nije moglo biti reči o štampanju ma kakvih radova iz oblasti religiozne pedagogike. Ali ona je veći uticaj dobila izvan granica Rusije, u emigraciji.

V. V. Zienikovski») je glavni pretstavnik religioznč pedagogike u emigraciji. Po njegovom shvataniu pedagogika mora da savlada kako naturalizam (u pedagoški naturalizam po Zienkovskom ulazi i sociologizam sovjetske pedagogike), tako i idealizam, čiji ie glavni nedostatak u (оте, što on shvata oblast vaspitanja kao

5) М. У. Zienikovski (r. d. 1883 g.), docent Kijevskoga un-a, docnije profesor Ruskoga pedagoškoga instituta u Pragu, od 1927 god. profesor Bogoslov. instituta u Parizu, stalni rukovodilac Ruskog hrišćanskog studentskog pokreta za granicom. Glavni su mu редасовји гадоћ! Пеихологиз детства, Laipcig, 1924 (postoji srpski i poliski ргеуоа), Прблемм васпитанич в свете христианскоћ антропологин С. 1. Pariž 1934. — Rasprave je štampao u časopisima „Русскал школа за рубежом“, „Пут“, Вопросњ религиоз. васпитанил и образовани“. „Биоллеген религ. — педагог работн“. Џрогеф tako isto гејега! ха угете ОК5fordske konferencije preistavnika hrišćan. стете 1937 2. „О взаимоотношеним церкви, обшества и государетва“ (Stampano u izdanju: Chureh. Community and State in Relation to Education, Гопдоп, 1938 ! пјегоуе „ргојекће теторапduma pravoslavnih pedagoga“ u BionnerTeHb, 1938, No 3—4), koji su ispravke s pravoslavne tačke gledišta memoranduma, koji je primljen u Oksfordu od strane

protestantske većine učesnika konferencije.