Učitelj

Етичко питање у социјалним наукама, питање о оном што треба, о вредностима и о идеалу ствари није отстрањено. Можемо само да се споримо зашто је ово питање искључиво „субјективно.“ Новија филозофија врло много је говорила о „објективним“ вредностима, о „општеобавезној и неопходној дужности“ итд. Неки неокантовци поставили су питање о томе, да ли могу културне и социјалне појаве бити одређене без одношења на неке објективне културне вредности. Михајловски је сматрао овај вредносни момент у друштвеним наукама као искључиво „субјективни,“ исто одговара његовом чисто позитивистичком гледишту на свет. Треба приметити, да су се руски социолози, који су били блиски Михајловскоме, тако исто изражавали против његове терминологије.)

Социологија Михајловскога ниуколико није у супротности са филозофским натурализмом, који је одлика позитивне школе. По Михајловскоме друштво је неки виши степен у сталном и непрекидном развићу биолошких организама. „Поред све своје одвратности према органској теорији, оправдано примећује један његов критичар, г. Михајловски готово признаје да друштво има тенденцију да се развија по законима органскога развића. У) Други критичар налази, да је Михајловски органиста у већој мери него Спенсер, пошто руски социолог сматра, да сама природа гура човека на то, да он постане део вишег друштвеног организма.) Критика је више пута наглашавала, да између биолошког натурализма социологије Михајловскога и његовога „субјективнога метода“ постоји нека непомирљива противречност.. Ако је човек стварно унапред одређен да постане део вишег друштвеног организма, онда како се може с овим борити. Михајловски се свеколиког свога живота, с гледишта свога идеала, своје „утопије,“ борио с овим и протестовао против тога.

Главни мотив социологије Михајловскога је у томе, што је он звао „борбом за индивидуалност.“1) Полазећи од познатог Спенсеровог учења о еволуцији, као постепеној диференцијацији и интеграцији, Михајловски је подвлачио вечни антагонизам између појединих инидивидуа и њихових органских делова, а тако исто и између индивидуе и виших циљева, у које она сама као део улази. Свака индивидуа тежи да преобрати своје делове у органе, да их лиши самосталности и да сведе њихову делатност на просте органске функције. Али у исто време и свака целина, у коју улази сама индивидуа, тежи да постане то исто што и индивидуа. Између индивидуе и целине постоји вечна борба чији су исходи различити. Час побеђује индивидуа, час побеђује целина. Таква борба постоји и у самом човеку и у људском друштву. У човечјем организму целина

8) Види на пр, О жаков, Социологическил зтподв!, т. 1—2, СПБ, 189196. Осим Јужакова субјективној школи припада Н. Кареев, Введение в изучение социологии, 2 изд. СПБ. 1907. Његове књиге су и: Введение в изучение социалљљних наук, СПБ, 1907, Теорил личности Лаврова, СПБ. 1207 и друге. П. Л. Лавров може се сматрати за оснивача школе, али његова дела припадају прошлом веку. :

УУ . Филиппов, Литературнал дентелљност Н. К. Михабловского, Русск. Богат., 1887, % 2.

19) Ранскић, цит, соч., тако исто Л. С. С. Мнимаа социологиа, „Вестник Европ»“, 1889, Љ 5. Е

ну Сочинениз, т. !.