Učitelj

је победила делове и преобратила их у зависне ћелице и органе. У људском друштву ова борба је у пуној распламтелости и њен исход још није јасан. Друштвени организам хоће да начини од човека ћелицу, човек пак брани своју индивидуалност и неће да се потчини друштву. Друштво је утолико савршеније, уколико су му више потчињени и несамостални, с гледишта своје индивидуалности, мање савршени његови чланови. Човечја јединка утолико је савршенија, уколико је мање потчињена друштву, уколико је самосталнија и независнија. Људско друштво у својој еволуцији тежи да прогута личност, да је преобрати у несамостални, функционални свој део; личност пак тежи да буде самостална и не пристаје на улогу обичне функције друштвенога организма.

У вези са изложеним учењима стоји и учење Михајловскога о такозваној „простој“ и „сложеној“ кооперацији. Просто сарадништво међу људима карактерише се тиме, што људи улазе у групу са „свом својом разноликошћу“, услед чега сва група у целини постаје једнородна. Обратно, у сложеном сарадништву „сваки члан групе губи, час један, час други део своје индивидуалне разноликости; чланови постају једнородни, а свеколика група добија у већој или мањој мери оштро обележени карактер разноликости. У друштву, које је изграђено по типу простога сарадништва, ми видимо разнородне, једнаке, слободне и независне чланове; у друштву, које је изграђено на сложеној кооперацији, чланови нису једнаки, нигу слободни, већ су специјализирани и распоређени у неком хијерархиском реду. Као пример првога типа друштва може да служи раднички артељ, где људи помажу један другом у једном истом послу и не специјализирају своје функције; као пример другога типа јесте фабричка подела рада, о чему је учио Адам Смит и која је стављена у основ савременог индустрискога система. Марксисти су јако нападали на ово учење, заборављајући на то, да се његови зачеци налазе и у самога Маркса, у младићком периоду развића његових погледа. „Сагласно извршеној подели рада, читамо у „Немачкој идеологији,“ сваки има одређени, искључиви круг делања, који му је натурен и из кога он не може изаћи: он је ловац, рибар или пастир, и то мора остати, ако неће да изгуби средства за живот; у комунистичком пак друштву, где свакој јединки није одређен искључиви круг делања и где се свака може развијати у свакој грани рада, друштво регулише свеколику производњу и наиме зато ствара за мене могућност да данас радим једно а сутра друго, јутром да ловим, после подне да се бавим риболовом, а увече да се бавим сточарством... Па ипак, ја због тога нисам постао ни ловац, ни рибар, ни пастир.)

Из овога постаје јасна и „формула прогреса“ Михајловскога : „Прогрес је поступно приближавање целини недељивих, могућој потпуној и свестраној подели рада између органа и што је могуће мањој подели рада између људи. Неморално је, неправедно, штетно и глупо је све што задржава ово кретање. Морално је, праведно је, паметно је и корисно само то, што смањује разнородност друштва и самим тим појачава разнородност његових појединих чланова.“

12) Сочинениа т. ], стр. 149.