Učitelj

2) У епоси нове економске политике (НЕП) и у првим годинама индустријализације и расађивања колхоза у Русији била је истакнута теорија, чији је био најистакнутији претставник, сада пали у немилост, Б. Пашуканис. По овој теорији, социјалистичко и совјетско право је свеукупност норми, које се приписују искључиво дужности. „Пуномоћија“ или „субјективна права“ сматрају се за плод буржоаског система привреде и категорију буржоаског права. Совјетско право замишљало се као искључиво јавно право, које је позвано да постепено истисне норме приватног права. Теорија брзог изумирања државе, као и раније, сматрала се за главну теорију.)

3) Од нове совјетске конституције однос према праву и држави оштро се изменио. Почиње период вербалног култа права и законитости. Не само јавно, већ и приватно право преобратило се у један од ослонаца „бескласног“ друштва. Старе теорије означене су као „штетне“. Држава је призната као нешто неопходно, не само за прелазни период од социјализма на комунизам, већ и за све време док се комунизам не уведе на свој Земљиној лопти.73)

Ова еволуција показује, да је у сов. Русији остало врло мало од старога, класичнога марксистичког гледишта на државу и право. Социолошка теорија, с чије је тачке гледишта држава била организација класне принуде, а право њено оруђе, постепено се сменила читавим низом политичких идеја, које, ма како их ми оцењивали, са социологијом у марксистичком смислу те речи имају мало чега заједничкога. У

Г. Засебни правци у марксистичкој социологији: У совјетском марксизму било је више унутрашњих, идејних несугласица, али су оне ишле по филозофској, економској и историској линији, а не ло линији социолошких гледишта у ужем смислу те речи. За 20 година постојања Сов. Државе било је издано неколико специјално социолошких књига, али оне су биле прилог лењинској идеји у неком њеном тумачењу. „Марксистичка социологија“ на совјетском језику значи неки: популарни „течај марксизма-лењинизма. >)

Али неправилно би било не поменути у овој вези име једног марксистичког филозофа, који није био лењинист, али који је био доста самосталан мислилац и формулирао читав низ социолошких погледа, који нису без интереса. Реч је о А. Богданову (псеудоним А. А. Малиновског) са којим је упорно полемизирао Лењин у својој

2) Његово главно дело: Обша теорил правами марксизм, М. 1929. Био је уредник часописа „Советское государство“, у коме је штампао низ чланака.

25) За упознавање с овим обртом могу послужити реферати и говори Вишинского, штампани у часопису „Советскал законност“ за 1938 г., а тако исто издан у 1938 нови званични „Краткин Курс Истории ВКП(6)“

2) На пример Бухарин, Га еопе ди тајелан те Маголаие. Мапие! роршште аи sociologie marxiste, Bibliotheque marxiste, Paris, 1927. Ja имам при руци само француски превод. Осим тога Волфсон, Социологил брака и семђи, 1929 и Семља и брак в их историческом развитии, М. 1937. У овом делу је, по самом пишчевом исказу, према новим захтевима исправљен низ неправилних тврђења и погрешних заснивања питања о развићу породице. Нарочито је исправљена антимарксистичка тачка гледишта о изумирању породице у социјалистичком друштву. Оранскин, Основе марксистскоћ социологим, Л. град, 1929. Писац ми чини велику част, говорећи на стр. 147 своје књиге, да сам један од најобјективнијих „буржоаских“ испитивача

марксизма;