Učitelj

О УВ не

љака, који је научно радио у Русији, на Петроградском универзитету, где је створио читаву школу ученика и следбеника.28) Петражицки, као правник по струци, интересовао се такође и социолошким питањима. Он је спремио за штампу велики социолошки рад, који није био публикован за време његова живота и, као што знамо, постоји у рукопису у Варшави. У његовим штампаним правничким делима има доста показивања на идеју социологије, како је њу схватио писац „психолошке“ теорије права. Петражицки је дефинисао социологију као теорију“ друштва,, друштвених процеса и друштвенога развића. Он је противстављао социологију правној науци или „теорији права,“ која је истакла за свој циљ објашњење питања шта је право, „о чему је реч, кад говоримо о праву.“ Само се по себи разуме, да је предмет социологије по овом схватању шири, него предмет науке о праву. Социологија има у виду сазнање порекла и развића свих других облика друштвенога живота: обичаје, веровања, нарави, естетичке оцене итд. Социологија права је само део социологије у целини. Ми видимо, да у схватању Петражицкога „теорија права и морала“ претходи социологији, постаје њена пропедевтика. Примењујући савремену филозофску терминологију, може се рећи, да код Петражицкога „теорија права и морала“ има посла по преимућству са питањима „структурним,“ тј. тежи да опише стварни „скелет“ одговарајућих феномена. Таква теорија с неким правом може се назвати „феноменологија“ права и морала, а социологија је само „тумачећа генетика.“

У духу погледа Петражицкога основа свих социјалних процеса је феномен индивидуалне психике, па зато индивидуална психологија има код њега карактер темеља за све социјалне науке. По њему, кључ са објашњење свих појава социјалног живота налази се у изучавању психике поједине човечје душе. Због овога писац се негативно понаша према свима покушајима објективирања социјалнога процеса. Теорије, које виде у социјалном животу, у праву, у држави итд. испољавање неких надиндивидуалних стварности, на пример, објективнога духа, нарочитих социјалних организама итд., по мишљењу Петражицкога, имају „фантастични“ карактер и изграђене су на пројекцији појединих својстава човечје душе „на спољашност,“ на преобраћање наших доживљаја у измишљене „субјективне“ стварности, укратко, у то што Петражицки назива

285) Најглавнија дела: О мотивах человеческих поступков, Введение в изучение права и нравственности, СПБ, 1905. — Теориз права и государства в свиази с теориећ нравственности, изд. 2-0е. Т. 1–2, СПБ, 1909. О њему Е. Н. Трубецкон, Вопросм философии и психологии за 1901 год. У истом часонису за 1908 г. види П. И. Новогородцева, К вопросу о современнњх философских исканиах, и за 1909 расправу В. Гинцберга, Учение Петражишкого о праве. Упореди књигу Г. Иванова, Психологическал теорил права в критическон литературе, СПБ, 1913. У часопису „КОридическин Вестник“ за 1913 (књ. 1, 3, 4) студије Новгородцева и Н. Алексејева, а тако исто студију самога Петражицкога, К вопросу о соцлалђном идеале. Расправе ученика Петражицкога које су изашле у СПБ зборницима под заједничким именом „Нове идем в науке“ у одељку „Нове идеи в правоведении“. Оцену Петражицкога с гледишта нових филозофских погледа, види у мојој књизи: „Основњг философии права“ Прага 1924. У будућем излагању ја се придржавам „Теорим права и государства“ (социолошке идеје у гл. У), т. 2).

Да виа лаје 5 ои от аса Васе ог Је обнвааока