Učitelj

„пројецирањем“ психичкога у спољашњи свет. На таквом упројецирању основано је учење о праву, као некој „објективној“ појави У самој ствари у праву не постоји ништа „објективно,“ све оно састоји се од пројецираних психичких емоција, тако исто као и држава, коју Петражицки назива „емоционалном фантазмом.“

Петражицки у својим филозофским погледима никако није био „солипсиста.“ Он је признавао реалност туђег „ја“ и мноштво људских психика у реалноме свету. По њему социјални процес слаже се из разноликих односа између људских „ја,“ али Петражицком је туђ појам „психичког узајамног утицаја“ у оном смислу о коме се о њему обично говори. Погрешно је мислити, да у додиру с људима једна „психичка сила“ или „воља“ „излази“ из човечје душе, „продире“ у другу душу и доводи је у покрет, како то видимо у судару механичких сила. Психичка веза по Петражицком је то, што се може назвати „обостраном заразом.“ То је једновремено постојање у различитим „ја“ сличних и подједнаких психичких стања, која гоне људе на једна иста спољашња делања и стварају нарочиту врсту координираног понашања, које чини могућим 3аједнички живот људи у друштву. Слична „обострана зараза“ има строго емоционални, ирационални карактер. За социолошке погледе Петражицкога карактеристична је борба са свима врстама социјалнога рационализма, који верује да у социјалном процесу главну улогу играју свесно постављени циљеви, свесни интереси, паметни рачуни итд. У „зарази“ главну улогу играју емоције разних врста, често потпуно несазнане, које делују мимо свест и вољу. Истина, неке од таквих емоција везане су са одређеним претставама и имају на тај начин „интелектуални састав.“ Међутим то нису претставе свесно постављених циљева и размишљања, већ нарочите „емоционалне претставе“ у којима је емоционални елеменат тесно везан са интелектуалним. Сличне претставе Петражицки назива „акционе.“ Ако се узме у обзир хиљада извршених свакдоневних телесних покрета, то их човек само у појединим случајевима врши са свешћу о раније постављеном циљу, тј. говорећи себи: „ето, ја морам из неких рационалних разлога да се умијем, запалим цигарету итд.“ У душу човека не продиру ови свесни циљеви, већ неке жеље и хотења сједињена с претставама познатих предмета, на пример хладне воде, мирисних и укусних осећаја, који су везани с пушењем итд. Под утицајем сличних емоција и с њима везаних претстава, ч0век врши све радње у току дана, почиње с њима дан и с њима га завршава. На тај начин покретачки моменти социјалнога процеса нису утицаји једнога човека на друге људе, већ емоције и акционе претставе. У социјалном процесу не покрећу једни људи друге људе, већ емоционално-интелектуалне идеје. МИ сама власт човека над човеком постаје могућа због присуства у сопственим актовима таквих интелектуалних идеја.

За социјалну теорију Петражицкога важно је још и то, што се по његову мишљењу, те интелектуално-емоционалне мотивације, које имају „масовни карактер и одређују координирано понашање људи у друштву, изграђују у нарочитом процесу, који је несвесан и аналог природној борби за живот и природном одабирању у смислу дарвинизма.“ Једне, мање подесне претставе истискују се дру-

Учитељ 39