Učitelj

Милица Јанковић у дечјој књижеовносши

Наша дечја књижевност, заснована правилно тек у доба Јована Јовановића Змаја, успела је за кратко време, нарочито за последњих двадесет година, да се развије и уздигне до висине савремене европске литературе за децу. Многи наши талентовани и признати књижевници не само што су за то време успешно сарађивали на дечјим и омладинским листовима и часописима, него су написали и издали велики број посебних дела за децу од велике вредности, како у стиху тако и прози, 0 чему тако убедљиво сведочи и „Учитељ“ бр. 5 за јануар 1939 гл) На тај начин наше доба далеко је надмашило некадашње Змајево „златно доба дечје књижевности“ за којим и данас уздише понеки необавештен Змајев обожавалац.

Између многобројних савремених књижевних радника који су својим делима допринели да се наша дечја књижевност уздигне до садашње висине, једно од првих места несумњиво заузима недавно прминула Милица Јанковић. Она то место заузима како по времену свога књижевног стварања и по броју написаних и објављених дела, тако и по њиховој разноврсности и квалитету уопште. Ако узмемо годину 1922 као почетак њеног књижевног рада на дечјој књижевности, јер су тада штампане прве књиге приповедака: Природа и деца“) и Истините приче о деци и за децу“), па тај рад пажљиво пратимо ив године у годину до њене смрти, онда видимо да је Милица Јанковић писала за децу непрекидно пуних седамнаест година. Судећи пак по садржини неких приповедака из друге књге, може се слободно узети и година 1914 или 1915 као почетак њезиног писања о деци и за децу, те би изашло да је Милица Јанковић радила на дечјој књижевности управо колико и Змај Јован Јовановић (1880—1904) ако не и дуже од њега. Исто тако је овај њезин рад обиман и по броју објављених приповедака за децу. У четири њезине књиге (Природа и деца, Истините приче о деци и за децу, Зец и миш“), Жута породица и друге приче“) сабрано је око осамдесет приповедака, док смо само у неким листовима и часописима (Југословенче, Зорица, Гласник Подмлатка црвеног крста и Политика за децу) нашли и набројали још око педесет краћих или дужих прича за децу — дакле укупно око сто тридесет приповедака. Како је међутим врло вероватно да је Милица Јанковић сарађивала и на другим дечјим и омладинским листовима и часописима, овај број можемо слободно повисити на стопедесет. Из тога излази да је ова. књижевна радница свакако и најпродуктивнија међу дечјим писцима, нарочито прозним, јер нам није познато да је ма који други написао оволики број оригиналних прича и приповедака за децу. Што се тиче врсте и квалитета ових књижевних радова, потребна је мало већа пажња за њихову илустрацију и оцену. -

ту Свет. Р. Милосављевић, Дечја књижевност код Срба (1918—1938).

2) Мздање Библиотеке фонда за издавање дела југослов. женских књижвника. Београд 1922.

5) Издање књижаре Ђ. Ђурђевића у Сарајеву, 1922. у Издање Српске књижевне задруге, 1984. 5) Мздање „Златне књиге“ бр. 54, 1985.