Učitelj

Као што се види и из назива првих двеју књига из 1922 године, Милица Јанковић је углавном обрађивала у својим приповеткама за децу мотиве из природе и из дечјег живота. Исти је случај и са другим двема књигама, јер осим приче о зецу и мишу у трећој књизи (Зец и миш) има приповедака и о другим животињама, као и о деци, док већи део књиге „Жута породица и друге приче“ испуњавају петнаест приповедака о канаринкама и једном дечку, који живи у њиховом друштву. Исти су такви мотиви и у приповеткама објављеним у дечјим листовима и часописима. Дакле, то су приловетке из живота у природи, и то неке без учешћа деце у њему, а неке у вези са дечјим интересовањем за природу; као и приповетке из дечјег живота у свима његовим манифестацијама и у свима друштвеним срединама.

Живот у природи посматрала је и описивала Милица Јанковић не само као даровит књижевник него и као сликар и наставник по професији, а понекад и са правим научничким анализирањем и проучавањем појединих појава. Описивала је скоро сва жива бића и све природне појаве које су је окружавале и на које је наилазила. Почевши од домаћих животиња и баштенских биљака, па преко живих бића у пољу и шуми све до мора и неба, кроз сва четири годишња доба, она је са ретком виртуозношћу и са талентом једног Карла Евалда упознавала децу са свима природним појавама, поред којих она често пролазе без заустављања и без разумевања. На посве дискретан и фини начин, како врло згодно приказује ове приче један њихов критичарб), Милица Јанковић „приказује лепоте великог животињског и биљног царства, и то нарочито оних делова њихових који се налазе у непосредној дечјој околини, у ваздуху поред њих, у њиховом врту, у околини њихова града. Она успева да животињама, птицама, инсектима, биљкама, као и води, сунцу, месецу и звездама улије душу, да ту душу прилагоди дечјој души, па да је она, деца, разумеју и заволе.“

Највише је, разуме се, прича о домаћим животињама(Говеда, Шест мачића, Петао, Зора и Луца — пси, Бели коњ, Голубија свадба, Гуске, Паче, Вида — теле, Коњ, Гарино јунаштво, Рети, Шими, Голуби траже стан, Хектор и трешње, Арап и др.) Због тога су и овим животињама редовни пратиоци и дружбеници деца, мушка и женска, мања и већа. У неким причама ова деца милују, мазе и заштићују животиње, у другим им се диве или страхују од њих, према томе какве су снаге и ћуди. Ту је и величанствен бели коњ, кога храбро јаше петогодишња девојчица; или разбеснели бик који јури своју малу чуварку због њезине нове црвене мараме. Ту се сиромашни дечко диви господском псу кога купају и негују боље од сваког детета из народ; или девојчица узима у заштиту свих шест мачића, које су родитељи хтели бацити. У многим причама деца само посматрају живот домаћих животиња, али у свима се испољава њихова љубав и сажаљење према слабијим бићима.

Дивље животиње претстављене су у овим причама махом оним ситнијим и безопасним, које деца могу без страха да посматрају,

5 Паулина Лебл Албала, Српски књижевни гласник, књ. 8, бр. 4 од 16-11-1922.