Učitelj

месту, ограничићемо се само мислима о лепој књижевности и о њеном стању код нас.

Није богзна како високо ни раније схваћена код нас лепа књижевност, литерарна критика није успела да својим тумачењем смисла и значаја књижевности у стварању интелигенције и тумачења народних чежња и идеала створи праву школу књижевника. Зато су књижевни таленти остали без „крме и једрила“, а бездарни елементи поплавили наше листове. Неколико бесадржајних израза, који су ушли у уџбенике наше књижевности, служе као путоказ у такозваном књижевном стварању. По тим изразима критичара и писаца уџбеника они су схватили да се у књижевним делима реалистичкога правца „описује живот онакав какав је), а да романтизам значи „превласт маште над разумом“. И они заиста причају, описују, а не стварају; у њиховим описима нема ни песничке илузије, песничкога чара, ни песничкога буђења нехотичнога процеса сећања, успомена, успомена о посебним осећањима, предметима и појавама, нема емоција, везаних са расположењима, осећањима и жељама, нити пак са народним чежњама и идеалима.

Дневни листови и часописи штампају та причања без правога књижевнога мерила; неки се листови управљају према укусу малограђана и ћифта, више мисле на зараду него на стварање интелигенције, на васпитање укуса у публике.

Таква књижевност је успела да уопште истисне озбиљну књигу из наших друштвених кругова и да наша омладина постане душевни роб сумњиве литературе и листова са огласима проводаџијскога карактера. На тај начин је ослабио један од најмоћнијих фактора у стварању интелигенције.

Лепа књижевност има задатак не само да описује спољашње појаве живота, већ и да покаже живот који треба да се оствари и који носе у својој души најбољи претставници народа. Она покреће све душевне собине, доводи их у везу са идеалима добра, истине и лепоте и буди вољу за рад око остварења тих идеала.

Уметничко књижевно дело не служи за научне циљеве, иако се дешава да се у њему налазе научне истине из ове или оне гране наука, научни подаци у књижевном делу имају споредан значај, јер та знања читалац може да добије лепше и потпуније из дотичних радова.

Још мање та уметничка дела служе за практичне циљеве, ми их читамо не ради практичне користи, која је више мање споредна и јавља се као допуна њихову значају у животу. Песничке творевине драгоцене су за нас баш због своје песничке-стваралачке вредности, драгоцене су као део нарочите самосталне гране човекова стварања, "које својом уметношћу утичу на нашу душу. Ниједна људска творевина не утиче тако свестрано на нашу душу као право књижевно дело. Оно приморава нас да мислимо у оном правцу, у ком се крећу песникове претставе, изазива у души те живе претставе и буди осећања, овлада нашом душом у таквом степену да нас одваја од личнога расположења и сазнања стварности, у којој се налазимо, и преноси нас у сасвим друго стање, у област илузорнога постојања, које не личи на стварност, што нас опкољава.