Učitelj

зивања и основних научних принципа. Настројена природно-научно, она се, нарочито у последње време, све више оријентисала ка појединим материјалистичким правцима, због чега се опет све више удаљавала од свога духовно-научног задатка. Та појава довела је до кризе. Куеизам, је међутим, одлучно противан материјализму и свакој његовој савременој модификацији. Зато је наишао на добар пријем код оних многих психолога који настојавају да човека схвате и објасне као духовно биће.

У психологији Куе полази са гледишта да нас у животу не покреће, као што изгледа и као што многи тврде, наша воља већ уобразиља или машта, и на том принципу о супериорности маште над вољом изградио је цео свој систем. По њему у нама постоје два бића, која су потпуно одвојена, али оба разумна. Једно је од њих свесно, друго несвесно. По правилу, ми знамо само за право, за свесно, док друго обично и непримећујемо, те га због тога и потцењујемо. Међутим, значај несвесног бића много је већи него свесног, јер оно стварно управља целокупним нашим животом и целокупном нашом активношћу. То несвесно биће Куе назива уобразиљом или маштом и противставља га вољи — снази која је често уперена против нас, иако је слабија од маште. „Ми — каже Куе у једном свом предавању које је у Француској доживело преко 170 издања — који се тако поносимо својом вољом, који верујемо да слободно чинимо све што чивимо, сви смо ми само бедне лутке које покреће и којима управља уобразиља; ми престајемо да будемо лутке тек онда кад научимо да том својом уобразиљом сами управљамо. „Зато Куе за централни проблем васпитања место васпитања воље проглашава васпитање уобразиље или маште, која је до данас, будући потпуно занемарена, била избор многих зала.

Уобразиљу Куе упоређује са бујицом која примитивном ч0веку изгледа неукротива, али коју вешти људи могу, променивши јој ток, да одведу у фабрику и претворе у електричну енергију. И несвесно се биће тако исто може водити и укротити као и бујица која на први поглед изгледа неукротива. То се постиже сугестијом односно аутосугестијом, пошто сугестија по Куеу сама по себи не постоји већ само под условом да се може претвори у аутосугестију.

Способности за сугестију односно за аутосугестију носимо сви у себи од свога рођења као и способност за размишљање. Она је природни дар. Па ипак, по Куеу, сваки човек треба да научи вештину како ће овај свој дар употребљавати у животу, јер је она, као што Езоп каже за језик, „најбоља, а у исто време и најгора ствар на свету“. Пре свега онасе не сме вршити не свесно већ само свесно, али тако да воља у томе нема никаквог удела. Затим се треба снабдети неком врстом методског поступка за овакав рад. Тај је поступак прилично једноставан: једну заповест или идеју треба по извесном реду и са извесном интонацијом понављати у извесним временским размацима док се у