Učitelj

ров“ се не може плевити него се култивише познатим методама, које стоје на расположењу социологији, педагогици, етици и религији.

Специјалним организацијама а нарочито народним универзитетима може се врло много учинити у попуњавању и корегирању народног образовања као и лечењу укорењених страсти и заблуда друштвених и учинити да пороци, бонвиванизам, скептицизам и малиционизам не буду више доминантни у таквим срединама, ни отпорност према врлинама сматрати као неко „херојство“, него да је право херојство одупирати се злим друштвеним заразама а хрлити врлинама и уљудним животу корисном и себи и друштву.

Сретен Динић

Бајба п деше

Када се 1936 год. појавише у „Учитељу“ расправе о бајци, наумила сам била да и ја у томе суделујем. Изабрала сам други пут но што су учинили њени противници. Обратила сам се онима који су у тој ствари најмеродавнији: деци. То сам учинила на два начина: а) извршила сам писмену анкету међу малим бројем својих ученика ТУ раз. учит. школе о том предмету, 6) усмену у вежбаоници и то у комбинованом одељењу у коме се налазе деца од [ до ГМ раз. Ту усмену анкету извршила сам у два пута. Први пут сам испитивала 24 детета, други пут 25. Дакле, док се друга анкета оснива на непосредном испитивању деце, прва се обраћа сећању на детињство. У оно време нисам објавила резултат свога рада.

Ове године се „Учитељ“ опет бави истим проблемом. Но гласови који сада говоре о бајци, повољнији су, наклоњенији су јој. Значи, мишљења о бајци, о њеном утицају и вредности се мења. Можда би, да сам раније објавила то мало испитивање, оно имало више значаја, али мислим да неће ни сада бити незанимљиво.

И ове год. сам обновила испитивање. Вршила сам га у Ш раз. вежбаонице. Било је 28 деце: 24 ученице и 4 ученика.

Када оцењујемо колико извесно градиво вреди у процесу образовања, колико развија с обзиром на одређену сврху, треба, природно, да имамо на уму оно што то градиво у себи има и онога коме се пружа. Може неко градиво да има по себи и за онога који га бира другу вредност, а да буде без значаја за онога који треба да га прими, Тек ако изабрано средство одговара ономе ко га прима, вршиће оно свој утицај на њ. Као што нећемо одојчету дати хране коју оно не само што неће моћи да свари, већ јој чак ни укуса неће моћи да осети кад му је ставимо у уста, исто тако би било излишно да души одраслијег детета пружамо храну коју оно још не може да прими. Ми међутим знамо да деца свих слојева друштва већ у раним годинама слушају приче и да их воле, да жуде за њима. Треба да видимо да ли је бајка деци само наметнута од средине у којој