Učitelj

живе. Није ли можда та средина пружајући је деци само непосредно осетила што им у ово доба живота треба» Сећам се овом приликом Гетеовог живота. И у доба његова детињства грмело се против бајке као против великога зла. Но његова мајка, интелигентна жена, причала их је ипак своме детету. МИ он сам измишља бајке у седмој години живота и прича их својим друговима. Па ипак, знамо, Гете је постао Гете, и поред бајке, или можда, баши због ње. Кажем и због ње, јер је и она била део утицаја који је формирао његову велику стваралачку машту, а у ово рано доба живота можда и најважнији од тих утицаја.

Сви ми знамо колико се деца радују тренуцима у којима слушају приче и колико воле и самога приповедача, ако уме лепо да прича. Зашто Зацело има нешто у њиховој души што те приче жели, чему су те приче потребне као храна телу. За њих, мале, још је и најближа околина пуна непознатог, привлачног. Хтели би да је сазнају. На који начин ако не причом» Њихова су осећања интензивна, радост и жалост проживљују снажно. Но она су и несталнија од осећања одраслих. Хоће ли их моћи задовољити нека творевина у којима се износе стања још туђа њима, мисли још непознате, немишљене2 Не! То мора да је нешто, што је у стању да покрене осећања, што је везано на неки начин за њих, за способност њихова схватања, у што ће моћи да се уживе. Кад детету причате причу, оно у њој живи, радује се, страхује. И ствара. Све што чује оживљује. Деца, људи, палате, колибе, шуме нису то само речи за дете, већ то све изазива слике у његову душу. Доживљаји се нижу један за другим, јер је бајка сва у збивању, у радњи. Детиња машта, жива и покретна, као и оно само, прати те догађаје. Пратећи их она расте, снажи се. Ето, због тих слика и осећања, због свога суделовања у свему томе дете воли бајку. Зашто му не би било мило исто толико да сазна о појавама у ваздуху, води и др.2 Када бисте хтели да изазовете интересовање за то, морали бисте и то оденути у рухо фантазије. Детета се тичу деца, људи и појаве које су у вези с њима. Живот детета и патње његове ближи су му но живот и бриге одраслих. Неки интерес за ствари по себи оно нема. То су, мање или више, познате ствари, а то углавном излази из анкете мојих ученика (њих дванаест су учествовали у њој).

У то доба живота у коме се налазе ученици ТУ р. уч. школе још је жив интерес за сопствено детињство и сећање на њ. Многе успомене из ранога детињства избијају свом свежином из дубине сећања и постају баш у ово доба јасне, тј. постаје ономе ко их је доживео јасан значај тих успомена и њихов смисао у вези осталих доживљаја. Тим сам се сазнањем служила кад сам одредила ову анкету. И нашла сам потврду за то.

Њих шесторо од испитаника сећају се да нису те бајке разликовали од стварности, а два су каткад осећали нејасно да њихова садржина није стварна, али су и онда када би им њихови старији потврдили да прича заиста није истинита, волели да је слушају. Осећали су и страх слушајући их, но ипак су их жудно желели и ужи-

Учитељ 34