Učitelj

590

Купера, Жил Верна и др., чији су романи препуни узбудљивих сцена и догађаја на копну и мору. | :

Пети тип читања је читање за задовољство и душевну насладу. Код деце овог типа запажа се склоност за интересантно и занимљиво штиво. Читају радо и много. Књиге сувопарне садржине, иако почну читати неће их и прочитати. Њих у главноме интересује штиво: фабуле, приче, доживљаји, ток излагања.

Сви ови типови спадају у ред нижих типова читања. Њима недостаје активни однос према књизи. Код њих још нема одређенијег интереса за разне области науке, нити правилног разумевања у избору књиге. Читање се јавља потстреком нижих емоци ја — љубав за новинама, љубопитством и нижим афектима. Али ипак у току даљег дечјег узраста почиње да се запажа и појава вишег типа читања. То је активно читање. Активност се запажа не само при избору књига, већ и у критичном односу према прочитаним књигама.

Које и какве педагошке закључке можемо да изведемо кроз психолошку анализу дечјег читања» Осећање потребе за регулисањем, уређивањем, нивелацијом — јест први задатак. А ово регулисање састоји се у оном пажљивом учитељском посматрању дечјих способности за читање. То посматрање мора имати карактер изразите индивидуалности. Пре свега, учитељ треба да врши обазрив и пажљив избор књига за дечје читање. Овај посао није могућ ако се претходно не утврде потребна својства и особине добре. дечје књиге.

Својства добре дечје књиге — По садржини дечје књиге се групишу у две групе: а) књиге уметничког карактера (бајке, басне, белетристика) и 6) књиге популарно научне. Ове друге треба да су научне по садржини, разумљиве и детету приступачне по форми и начину излагања.

Тешко је изложити дечје књиге уметничког карактера. За децу пишу одрасли. То је општа појава и освештано правило. Али шта и како писати за децу —- постаје проблем, на крају педагошки и литерарни критичари дају различите одговоре, многоструке рефлексије. Постоји чак и мишљење, да за децу није потребна специјална (изразита) дечја литература, већ да за њих треба користити класике. Постоји и супротно мишљење: дечји писац фабула и његов стил морају бити прилагођени дечјем развитку. Ово мишљење не може издржати критику. Ми нећемо да улазимо у разматрање и дискусију о томе какав треба да буде дечји писац; нас интересује у овом моменту само питање, каква треба да буде дечја књига,

Она треба да буде уметничког карактера. У овоме не може бити двоумљења и спора. Сликовит језик, истинит садржај, савршена форма стила — све то веома много чини за развијање и усађивање љубави дечје за читањем и уопште васпитно облагорођава дечју душу. Уз ово, дечја књига треба да буде за децу што занимљивија, да обилује позитивном садржином и животним радостима и да буде поучна и доживљајна. Ови услови односе се у главном на садржину књиге. Што се тиче њене спољашње стране, ту треба да се задовоље извесне естетске и практичне потребе. Илустрације дечјих