Učitelj

лазе у историји философије. Зато д-р Бранислав Петронијевић с правом о њему каже да „је он још увек, иако у другом смислу, и за нас оно што је био за средњи век и за Дантеа: највиши мудрац, „краљ мудраца“.

Тај Аристотелов значај види се и у његовој практичној философији. Д-р Милош Ђурић то изрично наглашава назначујући да „сва ранија хеленска практична философија појављује му се као развитак, који тек он потпуно систематише, свима философским вредностима који су се појављивали у томе развитку одређује место према њиховој релативној оправданости, везује их, приређује и подређује највишем вредносном принципу и тако савлађује њихове једностраности, и цео тај развитак завршује на тај начин, што све његове моменте уноси у свој етички систем, али при томе увек одржава пуну самосталност својега мишљења“.

Ипак, Аристотело у практичној философији стоји у најтешњој вези са својим великим учитељем, ма да не само с њим, те д-р Милош Ђурић тврди да се његово етичко учење у основној проблематици не може разумети без Платоновог. Ово је нарочито јасно из тога, што оба философа став„љају тежиште етике у њеном социјалном делу. Тиме се открива етички значај државе, и етика постаје део политике. Овим је д-р Милош Ђурић коначно онемогућио заблуду, које се не могу ослободити неки историчари философије, да тако један велики дух, као што је несумњиво Аристотелов, меша политику и етику.

Д-р Милош Ђурић, указује на три главне карактеристике Аристотеловог главног етичког дела, наиме Никомахове етике: реализам, тј. идеја се — насупрот Платону, који се тиме отуђио од хеленскога духа — не може одвојити од ствари, чиме је изражено мишљење, својствено грчкоме бићу, да је тежиште стварности у овоме свету. У овоме враћању грчке философије земаљском животу садржи се друга карактеристика Аристотелове етике: од самог човека зависи да ли ће бити срећан. Из тога следује њено треће обележје: „За етику није главна ствар сазнање врлине, него морално делање, морално дело, моралан живот“.

Писац тачно запажа да се овим код Аристотела наметнуо проблем циља људских радњи. Ове су, У крајњој линији, ради највишег добра, које није више средство него само циљ, које је „само ради њега самог и које је само себи довољно да животу да највишу вредност. • Оно се састоји у блаженству, које је, као највише добро, критеријум свих врлина. Према томе, по Аристотелу, човекова земаљска срећа у свом највишем смислу истоветна је с највишом вредношћу човека као члана стварности, која га окружује. Што се тиче садржаја блаженства, могу се разликовати „три главна идеала живота: хедонистички, политички и контемплативни“. По Аристотелу, циљ коме сви тежимо, није мировање него делатност. Како је „делатност душе према уму човекова специфичност“, то се највише добро, одн. блаженство, дакле врлина, састоји „у с умом сагласној делатности душе“. Стога, д-р Милош Ђурић истиче да су ум и делање „два основна принципа Аристотелове етике и отуда меродавна за његово учење о суштини блаженства.“

Из овога нам је-јасно пишчево оправдано тврђење да у подели врлина Аристотело полази од претпоставке предвојености душе на две области, из којих изводи две врсте врлина: етичке које се оснивају на вољи, и дианоетичке које се садрже у сазнању. Разлика међу њима је и у томе, што ове постају и развијају се поучавањем и учењем, а оне претпостављају слободну вољу. По Аристотелу, слободно делање је оно „којега узрок лежи У ономе који дела, и то тако да он познаје и поједине околности радње“. Зато он учи да је „врлина слобода која је постала природом“.

Ради ближег одређивања етичких врлина, Аристотело учи да у органском свету постоји сврховитост, коју он схвата као објективну норму за посматрање ствари. Како прекомерност и недовољност ометају остварење неког циља, то „се принцип сврховитости појављује као принцип мере и средине и на овом принципу оснива се и Аристотелово учење о етичкој врлини“. Стога су етичке врлине практичног обележја, и оне се састоје у томе, да у тражењу задовољства и избегавању незадовољства очувају средину између претераности и недостатка, те су оне врлине афективног дела душе. Како се појам средине не односи на ствари, већ на нашу природу, то је по