Učitelj

да подражава извесном јунаку романа који му се нарочито допадне. Многи ће рећи да роман у коме је претстављен прави живот у свој његовој наготи, с његовим радостима и несрећама, богатствима и бедом, успесима и страдањима, да такав живот може пре времена лишити омладину свих осећања. Не знам да ли је то тачно или не, али дозвољавам себи да поставим питање: шта је боље — упознати живот раније и непосредно или се прво хранити заблудама, а затим их се из дана у дан ослобођавати, а дотле живети под утицајем сумњивих убеђења, сентименталности, фантастичних заноса, бити смешан извесно време у друштву, фантазирати и сањарити као јунаци Жанлис, Ричардсона, Бедна Лиза Карамзина>» Треба дозволити омладини да чита све сличне романе, али притом објашњавати колико је у њима много лажног, а колико мало истине“ (Из чланка „Неколико речи о читању романа“, т. ХП, стр. 165—168).

М1

О дечјим књигама из живота старог света

„Добро је и корисно упознати децу с античким животом. Питање је само како то извести. Већ смо о томе писали поводом „Библиотеке за васпитање“ у којој су донете „Илијада“ и „Одисеја“ у скраћеном изводу у прози. Али ова нам ствар изгледа толико важна, да се не плашимо да поновимо што смо већ рекли. Хомерова поема може се, шта више и треба, да пружи деци, изостављајући а местимично и прерађујући извесне одељке да би се одржала веза. У противном деца ће сазнати из њих такве ствари које су штетне у моралном погледу. Али измене треба да се ограниче само на то. Наставник који предаје Хомерове поеме пре свега треба да се стара да задржи поетски колорит оригинала, зато што тај колорит такорећи даје смисао и душу радовима вечног песника. Ради тога наставник је дужан да их предаје нарочитим језиком, сличном метричкој прози. Притом колико ће деца имати сјајних поетских утисака и колико ће знања стећи из класичног света2 „Илијада“ и „Одисеја“ постале су у доба варварства јелинског племена и колико и сада одишу варварствомр Али то је било варварство најистакнутијег племена у старом свету, племена коме је била додељена тако значајна улога у историјским данима човечанства. М зато у тим поемама које одишу варварством, има и много херојског, што уздиже душу, много човечанског. У светској литератури нема лепшег места од места у „Илијади“ где старац Приам љуби ноге убици свог сина, молећи га за леш Хекторов, и где, ненасити у гњеву и освети, омекшава при помисли на свог оца и спаја своје запомагање, уздахе и сузе с јецањем бедног цара тројанског. Оно што је човечанско, светли на свима поетским светлим странама свих народа на свету. Оно се налази и у индијским поемама и драмама. Само оно је изражено у наказним формама, као човечанско (тј. заједничко свима људима без обзира на народност и. време). И поезија код њих светли ретким искрама. То су бисерна