Učitelj

Србији, али нису могли достићи Србе у квалитету и броју школа, јер им српски живаљ није хтео прилазити. Због тога су Бугари обично силом натеривали људе да уписују децу у бугарске школе. При крају прве половине прошлог века било је у Ј. Србији око 30 српских али ниједна бугарска школа. После тога отпочели су се интересовати и поједини имућни и писменији Срби за основне школе и исте отварати и издржавати о своме трошку, а у шестој десетини прошлог века свештеници и писменији људи учили су децу код својих кућа, у недостатку школа, из предмета: читања, писања, рачуна и вере по књигама добивеним из Србије. Тек у 1858 години појавиле су се и бугарске основне школе, којих је било свега 4 а српских преко 40. Бугари су постали још већи такмаци Србима у подизању школа у Јуж. Србији, од кад су добили своју егзархију у Цариграду (1870). Срби, да би се ослободили грчког језика у местима где није било српске школе, били су приморани да своју децу дају у бугарске школе. Бугари нису бирали средства у ометању отварања српских школа служећи се и терором, кад је требало приморати Србе да своју децу уписују у бугарске школе које су у сваком погледу биле заостале иза српских школа. Треба истаћи да је готово свака српска основна школа била затварана због интрига Бугара и Грка код турских власти.

Званична Србија, због сталних борби с Турцима за проширење својих граница, до половине прошлог века није могла обратити већу пажњу на просвету и подизање школа у неослобођеним крајевима. Тек од половине прошлог века отпочело је јаче интересовање за просвету и подизање школа у крајевима под Турцима. Године 1864 повела се реч иу српској Народној скупштини о подизању српских школа у Турској, и од тог времена почиње званично интересовање о српским школама у крајевима под Турцима. Српско Министарство просвете почело је слати српским школама у Турској: уџбенике и друге корисне књиге, а нарочито Вукове народне песме, које су се морале крити и тајно носити из куће у кућу.

Црквене књиге и црквене ствари и даље су се слале из Србије у неослобођене крајеве, а тако исто слати су и учитељи које је српска држава плаћала. Док Бугари нису почели оснивати своје школе, и док нису добили свој егзархат, српске су књиге несметано слате у Турску, а после тога књиге су се морале слати и растурати кришом. Треба поменути да је и по приватним становима. било књижница, из којих су многе књиге прешле у школске књижнице, било поклонима, било куповином. Нојомиљеније књиге у народу биле су Вукове народне песме.

Време од 1860—70 године, како каже Света Симић, било је врло повољно за отварање српских школа, јер није било никаквих сметњи од стране турских власти. Само наши надлежни нису ову прилику потпуно искористили. У овом времену било је у Ј. Србији преко 100 српских школа.