Učitelj

допуњују оно што не може да се претстави гласом. Ту потребу осећају деца и код стихова. Зато је оправдано поред гласовног говора уносити говор руке. Али гест не сме да се изметне у извештаченост и позу. Он се не везује за једну одређену форму, већ се изражава слободно. Покрет треба да се јави сасвим ненамерно, природно, сам собом. То има да потекне од самог детета, а не да се наметне споља.

Интересовању и схватању декламације доприноси и слика. У згодној прилици може забавиљин цртеж да буде полазна тачка у обради декламације.

Озбиљну пажњу заслужује и питање учења стихова напамет. Ту су савремена психолошка проучавања дала важне практичне резултате. Показало се да деца од четврте године постају способна за учење стихова и да имају велику наклоност према њима. То се уосталом може лако и у искуству констатовати. Деца воле да декламују, да понављају сликове, да игру прате стиховима. Сам ритам, звук стихова и сликова доносе им забаве, покрећу на понављање и помажу да их и нехотично памте.

Брижљивим испитивањем технике учења напамет утврђена је једна чињеница од пресудне практичне вредности. Раније је постојало уверење да се најлакше и најбрже учи напамет кад се учи део по део. Насупрот томе доказано је да се брже научи и трајније остаје кад се учи у целини. Тим психолошким сазнањем обеснажен је принцип да се декламација савлађује у деловима, који је још недавно владао готово искључиво. Тамо где се рад прилагођава захтевима времена декламација се износи и увежбава увек као целина, а никако део по део. Код декламација за малу децу, које мора да буду кратке и лаке, не постоје тешкоће у овоме погледу.

И код учења стихова не сме се превидети улога мотива за учење. Принудном учењу, учењу по налогу, треба да дође као замена својевољно учење. Децу треба потстицати да уче напамет зато што их то интересује, а не што се од њих тражи.

Што се тиче једновременог рецитовања све деце, хорског рецитовања, његова вредност је већ доказана. Али та вежбања, кад се не изводе са потребном умешношћу, прелазе лако у вештачки, певајући тон и монотоност. Зато је боље можда и не примењивати их, него изложити се тој опасности.

— Наставиће се Д-р Љубица Јовичић