Učitelj

"тарској души Блок види нешто безгранично, зато му Европа с њеним редом и мером изгледа узана, а то је интуиција, која није била ни Достојевском непозната. Из тога излази максимализам руске душе, који је у својим изворима одредио биће бољшевизма. То је макси"мализам, који у негативним својим појавама може довести до највећег рушења, а у позитивним до необичног стваралачког полета. Оте-ловљење тог руског максимализма у народној књижевности изражено је у лицу омиљеног јунака руских народних песама, новгородског витеза, Василија Буслајева. Та безграничност и тај максимализам евразијског човека умерава се, ограничава и управља другом тежњом наиме тежњом за правдом, за тражењем правде. Та тежња чини готово најтипичнију црту све руске философско-правне и јуридичке мисли почињајући од најранијих њених извора. Већ најстарији руски писци „стално говоре о томе, да руска држава мора бити држава правде, а глава њена и њен управљачки слој — носиоци правде.“) Без елемента правде не може опстати никаква држава и никакво друштво. У 16 веку један од публициста за време Ивана Грозног, Иван Пересветов, ставио је начело правде у држави изнад саме вере у Бога. „Бог, каже тај писац, не љуби веру, већ правду“. Кад је један од најистакнутијих руских правника последњег периода Империје, професор П. И. Новгородцев, у чланку, који је штампан за границом, хтео да одреди особине руске философије права, он је ово написао: „Овде се најбитније своди на нову оцену основних, животних и кул"турних човечјих задатака. Западна мисао, у правцу уређења спо„љашњих социјалних облика, дошла је до њихове апсолутизације, „објавила их за божанствене облике и гајила веру у њихову чаробну снагу која исцељује. Тај поглед и та вера преживљавају сада највећу кризу. Руски поглед на свет и руска вера том западном идеалу увек је противстављала други идеал: виши циљ културе састоји се, по руском схватању, у унутрашњем њеном духовном бићу, а не у уређењу спољашњих облика живота. 5) Без односа према неком врховном начелу живота никакав друштвени или политички облик не заслужује да постоји, таква је норма, која одређује не само социјалне идеале руских религиозних мислилаца и метафизичара, већ и идеале руских атеиста. У томе је историско-психолошки смисао руског бољлцевизма и комунизма, који је напослетку признао да је хтео да уређује установе „које су у сагласности с крајњим идеалом социјалне правичности, а све друге је одбацио у своме безумном револуционарном надирању. ik. Унутрашњи карактер човека, тако исто као и целог народа, никако се не може једнозначно одредити. Унутрашњи карактер, увек антиномичан и изаткан од противречности, може да се изражава у оштрим унутрашњим конфликтима. Зато се не треба чудити што у руској души постоји још једна супротна црта, која се може признати

а) Упореди N. N. Alexejev, Das russische Volk und der Staat. Sommelbuch „Kirche, Staat und Mensch“, 1937.

% P. Nowgorodzeff, Ueber die erzentimlichen Elemente der rus:sischen Rechtphilosophie Zeitshrift „Philos. und Recht, cen. 1932, BepanuH.