Učitelj

Р„"

за типично туранску. „Туранац, пише Н. С. Трубецкој, воли симетрију, јасност и стабилну равнотежу; али воли да то буде већ дато, а не задато, да би све то по инерцији одредило његове мисли, поступке и начин живота; истраживати и стварати изворне и основне схеме, на којима се мора уређивати његов живот и његов поглед на свет, за Туранца претставља мучну ствар, пошто је истраживање увек везано с јасним осећањем немања стабилности и јасности. Зато су Туранци увек тако радо узимали готове туђе схеме и прихватали туђа веровања. %) Те карактеристике истичу конзервативно-статичке тежње душе евразијског човека, док су у „татарској старој слободи", о. којој је говорио Блок, биле истакнуте динамичко — револуционарне стране евразијског карактера. Те противречности се не треба бојати, јер жива душа је увек противречна. Статизам и дипамизам могу се помирити, ако се пође од поменутог начела правде: евразијска душа постаће конзервативна, кад она сматра да је нашла ту правду. Правда ће потиснути неограничену тежњу за слободом, евразијски човек ће почети да уређује стабилизован начин живота, који ће љубоморно чувати и бранити. Вера његова и начин живота слиће се тада у једну целину, чиниће један систем, а то евразијци зову „животно исповедништво.“

М

Проблем одређивања културне оригиналности Русије нужно је довео евразијце до сазнања нужности да се унесе смисао у најзначајнију чињеницу најновије руске историје, у чињеницу руске револуције. То уношење смисла треба двојако схватити: 1) као објашњење неких специфичних особина руског револуционарног процеса и од његове стране створених социјално-политичких облика; 2) као прозирање будуће судбине Русије после револуције.

Евразијство гледа на руску револуцију, као на процес, који је изазван поступном дегенерацијом старе класе која је управљала руском државом и стихијске, готово биолошке нужности да се образује и васпита нова класа управљача. Чињенице, које указују на дегенерацију старе класе, која је управљала Руском Империјом, опште су познате. О томе најбоље сведочи руска литература, почињући од Гогољевих „Мртвих душа“ , преко беспоштедње сатире СалтиковаШчедрина и људи Достојевског из подземља па све до „ништавних“ карактера оцртаних у причама и пијесама Чеховљевим. Класа управљача у Русији, коју је створио Петар Велики, налазила се на зениту своје славе крајем 18 и почетком 19 века. Од времена неуспелог устанка декабриста 1825 год. и за време царовања Николе 1, поступно почиње њена дегенерација, која је довела до Севастопољског пораза, до Цушиме и Мугдена, до неуспелог рата 1914, и, напослетку, до грађанског рата, у коме је она била потпуно сломљена и уништена. Револуција је створила нову класу управљача: упорну, смелу, без поштеде и пуну енергије, која је у својим идеолошким

5 Упореди раније цитиран чланак ауторев.