Učitelj

сао живота и на све, што није везано са историјом њихових народа. Овде ћемо указати на сродност Пушкинова и Мицкевићева генија у погледу решавања најбитнијих питања човечанске заједнице. ·

Пушкин је творац рускога уметничкога реализма у књижевности, геније, који је дао и нове форме песничкога стварања, и пророк нације и словенства и патријарх руских писаца 19—20 века, који су показали Европи путеве за остварење светих идеала и окупљања око свечовека, као оличења словенске мисли о братству народа. Зато је неопходно указати на то, да је његов и Мицкевићев геније увек имао додирне тачке кад се одвајао од историје и кад је летео духовно у висине, до којих се допире ва лабудовим крилима и одакле се свет посматра соколовим очима. Они оба посматрају сваку човечју радњу са општечовечанскога гледишта и оцењују са олтара више правде. Често су се оба ова генија дозивали при решавању најважнијих питања братства народа, и у својим творевинама сваки је од њих на свој начин решавао таква питања, дајући им обележја националне индивидуалности. И Пушкин и Мицкевић су се бавили питањем: да ли је дозвољено искоришћавање среће појединаца у изградњи добра велике заједнице и да ли виша правда одобрава такве жртве.

Тако је Мицкевић у свом делу „рладу“ (Дедови) између осталога дотакао се и наведенога питања, али у вези са личним схватањем облика руске државе. Узгред да напоменемо да је он у име хришћанске цивилизације још раније осудио правац европскога живота после Вестфалскога мира, сматрајући да се Европа од тога времена поклонила идолима државне моћи, и силе, 60гатства и материалнога уживања, заборавивши на слободни развитак човечје и народне душе. Са тога гледишта он у „Дедовима“ осуђује и облик изградње руске државе, која се створила историјски и чијим оличењем је он сматрао Петра Великога. Он сматра да Петроград није ништа друго до производ мрачних сила, саграђен је на костима робова, који су се слепо покоравали Петровој вољи. То су невине и недозвољене жртве. Зато јунак његова дела „Ррладу“, Конрад, обилазећи Петроград са друговима и „уперивши очи у постоље споменика Петру Великоме на обали Неве, у његову железну ограду, у гранит, као да проба да ли тврдо стоји сваки камен, и најзад у очајању опушта руке, помисливши да човечја снага није у стању да обори то камење!“... И кад су се разишли његови другови, он је остао сам, „и са страшном мржњом је закикотао, и, дигнувши руку горе, стиснуо је прсте па је осветничком песницом ударио о камен“.

Овај руски бакрани коњаник на обали Неве, по мишљењу Мицкевића, претставља спољашњу снагу, која притискује народ. И као Пољак, који је сишао са висина и са гледишта историје својега народа посматра историју Русије, мрзи силу и снагу властелина и изражава наду да ће та снага бити побеђена.

Пушкин му је дао одговор у спеву „Бакрани коњаник“, где између осталога каже да је Петроград „украс полуноћних кра-