Učitelj

189

јева“, да је производ „великих мисли“, град који отвара широм „прозоре“ европском образовању. Није он производ слепе и ропске покорности, као што и руска држава није плод, јунаштва невоље“, већ резултат државнога инстинкта рускога народа и слободнога подвига самопрегоревања.

Али Пушкин сажаљева Јевгенија, који је за време поплаве у Петрограду изгубио ближње своје и као избезумљен лута по Петроградским улицама, јер му се чини да бакрани коњаник, узнемирен његовим негодовањем што је на томе месту подигао престоницу, каса за њим. Жали Пушкин Јевгенија као човека, чија срећа је жртвована великој заједници, као да хоће да каже овај руски геније да су жртве неопходне и да су оне ирационални елеменат при покретању точка историје једнога народа.

Тим саосећањем судбини Јевгенија Пушкин стварно поново ступа у духовни додир са оним Мицкевићем који се уздигао изнад материјалне историје својега народа. Значи да, кад се дух обојице словенских великана уздигне изнад провалије, коју су многи кобни добровољци у току историјскога живота стварали између рускога и пољскога народа, они се осећају као браћа са истоветним идеалима и схватањима циља и смисла живота.

Мицкевић, као и руски геније Пушкин, зна да „судбином човечанства, како се сам изражава, управља љубав“. И он је у главном ту љубав изразио у читавом низу својих творевина: у „Пану Тадеушу“, у „Сонетима“, у „Лирским песмама“ и у својим предавањима „Словенске књижевности“ у Паризу у СоПесе де Егапсе, као и у својим писмима. Само се у његову спеву „Оладу“ налазе стихови, прожгти историјском мржњом према руској држави. То је олјек његове личне трагедије, трагедије пољскога народа, код којега су извесни елементи вековима развијали мржњу према Русији.

Мицкевић је створен био да зрачи словенству и целом човечанству, као што је зрачио онда, кад је позивао народе да раде на изградњи живота, у коме би се сви осећали као браћа, звао их је да заснују свечовечанску срећу на хришћанским идеалима слободне и уједињене породице свих народа. Али кобни добровољци, који су вековима завађали ова два највећа словенска народа, успели су да, најзад, ставе на његова стваралачка крила „чаше са отровом“. И он 14:27 новембра 1855 завршава свој живот у Цариграду, где је још 1854 год. мислио да уђе у редове турских бораца, оних, дакле, за које је знао да су одвајкадањи угњетачи његове браће, мислећи искрено, да ће тиме послужити ослобођењу словенских народа. Тај Мицкевићев трагизам разумели су његови другови у Русији и искрено га ожалили у Москви. А Погодин, један од његових другова у младости, јавио се као тумач љубави Руса према пољском генију и обратио се цару са молбом да се Мицкевићева незбринута деца школују у руској ш«оли о државном трошку. 5

Мицкевићева трагедија прелазила је и на наредна покољења пољскога народа. Сејачи мржње удубљивали су бездан између