Učitelj

После свега напомињемо да се Стјепан Матичевић не сме сматрати за изразитог Хербартовца, утолико пре што смо га миу једној својој ранијој публикацији с пуним правом ставили према његову целокупном научноме делу у ред културних педагога.

М поред тога што је Матичевићева делатност била обимна, ми испитујемо, као што смо још у почетку нагласили, Матичевићев став само према неколиким питањима. Један од проблема педагошке науке, за чије је решење по нашем мишљењу Стјепан Матичевић нарочито заслужан, јесте проблем аутономије педагошке науке.

Поводом овог важног питања постоје у основи два супротна гледишта. Једни сматрају да о педагогији као аутономној науци не може уопште бити речи с обзиром на њену уску везу с разним наукама које јој служе као помоћне науке; други, пак, сматрају да та веза педагогије са извесним наукама не одузима самој педагогији право на аутономност.

По нашем мишљењу, главни претставници првога схватања јесу: Вилхелм Дилтај (У/Ићелп Ршћеу), Ернст Крик (Егпз! Кпеск), Теодор Лит (Тћеодог Г16) и Петер Петерсен (Регег Регегзеп); најизразитији претставник другога схватања јесте Стјепан Матичевић.

Ова два супротна становишта долазе према томе на најјаснији начин до израза у спору Крик—Матичевић.

Крик сматра да се педагогија не може одвојити од извесних помоћних наука, наиме оне су јој неопходне. Том својом зависношћу од извесних наука, на пример од психологије, затим данас од аксиологије, раније од етике, педагогија задобија нормативан, технолошки као и практичан карактер, али тиме губи право на научну аутономију.

Матичевић се са овим последњим начелно не слаже. Педагогија, по њему има право на аутономност и поред њене везе са осталим наукама. Немогуће је одрећи везу педагогије са извесним наукама, на пример са психологијом, па ипак педагогија није примењена психологија. Матичевић је свестан да педагогија није чиста наука, напротив „она је техничка наука, па треба помоћи других наука. Она је практична, даје прописе, норме, за постигнуће неких циљева и с тога се позива на чисте науке. Она није део логике, естетике и психологије, него она има своје становиште и употребљава друге науке за становиту сврху, побира истине, и у том се састоји самосталност науке. Има и посебну сврху: узгајање... педагогија није примењена психологија иако се оснива на познавању човечије душе, али није ни примењена етика или естетика. Остаће један круг акционог подручја, где ће педагогија показати самосталност. Техничке науке имају карактер практичности. Има и чистих наука са практичним карактером (логика, етика), јер ни оне не иду само за теоретским констатовањем. Оне садржавају норме за практичну сврху и имају практични карактер, па се зову нормативне науке. Етика је с тога практична филозофија. Карактер практичности може припадати и чистим наукама. Зато практичност не оду-