Učitelj

зима педагогији карактер самосталне науке. '3) Констатујемо дакле да ова Матичевићева одбрана педагогије као аутономне науке потпуно обеснажује Крикову критику, која педагогији то право одузима. Ми видимо из самог Матичевићевог текста да су Крикови критерији на основу којих он побија аутономију педагогије неосновани, наиме веза педагогије с другим наукама, карактер практичности, нормативна страна педагошке науке као и њена техничка страна не могу бити узроци због којих би ова морала престати да буде самостална наука. Много су дубље засновани разлози по којима је Матичевић у праву. Наиме, кад он каже: „Педагогија је самосвојна нормативна наука, она има своје властите проблеме, у решавању тих проблема она се служи неким другим наукама (помоћним наукама педагогије). За педагогију је појам узгајања битан. Све што узима из других наука мјери тим мјерилом узгајања. +) Очевидно је да се критерији за педагошку аутономију морају тражити на сасвим другом плану, а не на ономе на коме то Крик чини. Довољно је само да поновимо реченицу „за педагогију је појам узгајања битан“. Оно што она од других наука позајмљује не умањује њен значај јер она то чини у једном одређеноме циљу. На другоме месту Матичевић још одређеније говори о циљу педагогије и о педагогији као аутономној науци. „Педагогија је специфична теорија о тој одгојној каузалности, дакле и једна тачно оцртана и ограничена, самосвојна наука о одгоју или педагогија као наука о свијесном и планском утјецању на човекове природне развојне могућности, 0 планском вођењу (образовању) културне воље о техници свијесне неге културне праксе.“ 5)

Ми примећујемо између осталога да Матичевић нарочито подвлачи значај „одгојне каузалности“ тј. одгојне законитости. То је оно што чини суштину педагогијског акта и што педагогији даје самосталну научну основу.

Још у једноме питању не слажу се два претставника супротних гледишта. По Крику, наиме, постоји известан паралелитет између самог процеса развоја и васпитања. Матичевић сматра да се та два процеса са својим различитим законитостима имају стриктно подвојити. Постоји развојна законитост у смислу биологијском и одгојна законитост у смислу педагогијском. С тога Матичевић истиче да је „потребно повући и демаркациону линију међу опћом развојном каузалношћу, тј. управо оном каузалношћу „панпедагогијског“ схватања и каузалношћу специфичног одгојног акта или одгојне функције...“%) У одгојној законитости запажамо два важна чиниоца „одгајатељску свест и њену намеру.“ Развојна каузалност, међутим, не располаже

2 D-r Stjep. Matičević, Uvod u op ću pedagogiju (предавања), стр. 3.

4) D-r Stjepan Matičević, ibidem.

5) D-r Stiepan Matičević, K problematici funkcije odgaianja i ledne nauke о пјој, Rad Jugosl. akad. znanosti i umjetnosti, knj. 250 (1934); str. (51) 209.

6) П-т Stjepan Matičević, K problematici funkcije odgajania, стр. (45) 203.