Učitelj

1) „Стављај у функцију, упосли све вриједне људске способности спознајне (осјетилне и мисаоне), чувствене и вољне.“9)

2) „Удеси своје узгојне (педагогијске) методе тако, да изазовеш у културној, нарочито национално културној грађи одговарајуће (адекватне) психофизичке функције: тјелесне, мисаоне, чувствене, вољне. 19)

Прегледности ради даћемо још једну интерпретацију Матичевићева принципа функције и показаћемо у чему се састоји његов крајњи ефекат по Д-ру Златку Преграду и Д-ру Марјану Петрасу „Матичевић обухвата принцип рада и активности као и многе друге умјесне принципе старијег и новијег датума (рецептивност, механизација, доживљај) јединственим формалним принципом функционалности ударивши тако темеље оригиналној концепцији своје „функционалне педагогије. Тај назив ... имаде код проф. Матичевића своје посебно значење као тотални принцип образовања. Далеко од уског натурализма, једностраног педоцентризма и испазног формализма проф. Матичевић органички повезује тај принцип са принципом културе уопће, а напосе принципом народног културног и образовног идеала као садржајним телеологијским одређењем. Идеал хуманитета, тј. потпуног човјека као културне личности, остварује се на тај начин, да се све вриједне људске функције (тјелесне, мисаоне, чувствене и вољне) хармонијски развијају, и то се у пракси успешно постизава навиком, вјежбањем на вриједном, брижљиво одабраном, мудро ограниченом и идејно повезаном градиву. У даном конкретном случају имаде се педагогијски акт управити на актуализирање оне функције, која ће на најинтимнији и непосредан начин одговарати структури појединих културних добара, или другим ријечима, културне функције ваља развијати у реакционом додиру с адекватним културним (образовним) добрима.“н)

На основу овога видимо да је Матичевићева велика заслуга што је он истовремено претставник културне, функционалне и националне педагогије. Његов дух је уопште нагињао синтезама па констатујемо да је и овде извео то спајање на најуспелији начин.

Када би међутим раније споменута одбрана аутономије педатошке науке била једино и искључиво дело Стјепана Матичевића, само оно било би довољно да обезбеди блистави научни ореол нашем педагогу, који је после своје смрти оставио млађим нараштајима као завештање једну тако изванредну научну тековину.12) Међутим, Стјепан Матичевић је дао још један читав низ већих и мањих публикација у којима увек расправља какав важан педатошки проблем и увек остаје на угледној висини и у складу са својом

% D-r Stiepan Matičević, Poiam rada ili aktivnosti u radnoi školi, Zagreb, 1934, str. 9.

1) D-r Stiepan Matičević, ibidem, crp. 12.

1) D-r Zlatko Pregrad i D-r Marian Petras, Prof. D-r Stiepam Ma'tičević. Posebni otisak iz Nastavnog vjesnika.

1) На значај Матичевићева схватања педагогије као аутономне науке указали смо први пут у својој докторској дисертацији Вредност и значај педагошке анализе, Београд 1940; стр. 31—41.

Учитељ 19