Učitelj

овим чиниоцима већ зависи од сасвим других, што сведочи да се ове две каузалности морају „сјентифички (теоретски) и терминологијски разликовати.) Ова разлика доводи до даљих неслагања између Крика и Матичевића. Матичевић се, наиме, одваја од „природне телеологије“, приступа једном свесном постављању циља и његову извођењу и тврди да само у томе смислу може бити речи о правом васпитању. Међутим, познато нам је да свако постављање васпитнога циља намеће педагогији као науци о васпитању нормативан и технолошки карактер. Што је најглавније сам васпитни циљ бива шта више нормиран једном другом науком. Знамо да је то по Крику један од главних узрока што педагогија престаје бити наука у аутономноме смислу. Матичевић, као што смо већ имали прилике да се уверимо, с правом одбацује овакву аргументацију и подвлачи да зависност педагогије ма од које науке, у овом случају од аксио„логије, не умањује њену самосталну и самосвојну вредност, њено право на пуну научност у аутономноме смислу. Докази за ово тврђење су већ раније наведени.

Споменућемо само још једну од Матичевићевих знаменитих заслуга за педагогију. Један од необично важних проблема јесте проблем функционалнога васпитања. У расправи Ројат гада | акнупозни гадпој Зкоћ Матичевић обнавља значај принципа функције у васпитању и полаже нове темеље функционалној педагогији. Јасно је да се у самом педагогијском акту ради о васпитавању или образовању васпитаника помоћу већ постојећих културних тековина на пример научних, уметничких и религијских. Тај принцип функције у педагогијскоме акту по Стјепану Матичевићу Д-р Стеван Патаки овако интерпретира „Добро (културно добро) и вриједност (односно смисао), утеловљена и изражена у њему, у педагогијском акту не „дјелује директно на одгајника (као у „изванпедагогијском утјецању и обликовању), него са „заузимањем“ одгајатеља, његовом бригом, његовим одгојним чином и сложеним дидактичким путевима у одгајнику ,функционализирају или актуализирају... Одгајник дакле треба да аперципира „смисао“, треба да ,„оћути“ вриједност, треба да усвоји моралну мотивацију. Да то узмогне вјерно и адекватно он треба прије свега да буде „афициран“ или дирнут'; образовно добро треба да (посретством одгајатеља) изазове и покрене, одговарајуће функције — функције по којима се тек адекватно актуализира смисао, вриједност и мотивација. Тек из адекватних функција, или адекватног функционирања, извире права „перцепција или асимилација.“ 8)

Према томе главне норме ове функционалне педагогије упућене су васпитачу и овако су формулисане од стране самог Стјепана Матичевића.

7) D-r Stiepan Matičević, K problematici funkciie odgaianja, crp. (48) 206.

9) D-r Stevan Pataki, Pedagogija prof. Stjiepana Maličevića, Napredak, god. LXXVIII mart—april 19837, pg. 106.