Učitelj

i

познавањем свих савремених философских праваца, професор Д. Михалчев који постаје близак сарадник свога учитеља делује на овога да се упусти у расматрање најразноврснијих области и бодри га да изда резултат свога тридесетогодишњег деловања. Тако Д. Михалчев одређује Ремкеово место у савременој философији; он издаје не само поглед на ствари већ и његову методу којом доцније са великом самосталношћу, вештином и дубином решава многе општефилософске, психолошке, етичке, социјалне и историске проблеме. Пошто је 1907 године у једноме спису на немачком језику Д. Михалчев одредио Ремксово место у савременој философији, он издаје 1909 год. своје велико дело „РћПозорћзсће Зидеп, Вентаде хиг Кик des modernen Psychologismus* са Ремкеовим предговором ([ерсја, 1909 год.). У томе делу он се труди да утре пут једној научној етици пошто докаже да запажање никада не може имати општу и објективну вредност. Он то постизава основном и подробном критиком савремене немачке философије, углавном телеолошког критицизма Рикерта и Винделбанда и чисте логике Хусерла, уколико се та два учења. труде да утврде апсолутно важећу вредност истине. У вези са тим Д. Михалчев истиче општу догматичну и психолошку основу код свих савремених немачких философских учења, чак и код оних која критикују психологизам. Надуго и нашироко развија он своја гледишта о основним проблемима логике, доказујући да појмови не могу да буду образовани, да се оно што је опште налази у самим стварима у којима га ми проналазимо и исказујемо па ипак то не може бити њихов стварни део, да доношење закључака није никаква синтеза итд. То дело Д. Михалчева наилази на широки одјек у најкомпетентнијој специјалној књижевности у Немачкој, Русији, Енглеској и Америци. Од 1910 године до данас професор Д. Михалчев држи предавања из психологије, гносеологије, метафизике а најзад и етике.

У време кад маркизам постиже широки утицај код нас, Д. Михалчев који истрајно и без колебања критикује основе философског материјализма, делимично и сам потпада под утицај историског материјализма као метода за објашњавање историских и друштвених појава. Тај метод, пак, добија код њега сасвим нов вид, јер је измењен под утицајем философске методе Ремкеа. Као резултат тога пробуђеног интереса за друштвене и историске проблеме јавља се низ чланака у којима он са великом вештином примењује Ремкеову методу. Тако се он задржава на историји као науци и њеном предмету обраде. За њега је тај предмет обраде, нарочита делатност коју се историја труди да објасни. Та социјално-историска делатност је „човек који чини саставни део сваког друштва“. Човекова личност сама за себе не може да се супростави целини, она се не може објаснити изван веза са том делином. Целина удара свој жиг на мисли, осећања и вољу појединца и он се укључује у целину. Следствено томе, сваки човек треба да буде посматран као део различитих друштвених слојева, животних целина, а то га опредељивање води до изједначавања мишљења и деловања са свима осталим члановима заједнице. Та социјално-историска делатност треба