Uspomene iz mladosti u Hrvatskoj. Knj. 2

УСПОМЕНЕ ИЗ МЛАДОСТИ У ХРВАТСКОЈ 51

тужна Босна неће биги сретна, док и један Османлија гази земљу по њојг А попут његова оца мисле и друга многа босанска господа, али не смију да се одаду. Кад бисмо Османлије протјерали из Босне, ћесар би помогао султану, па би нас уништили. И тако морамо да сносимо, да нам коју му драго барабу османлиску пошаљу у Босну као везира, да нас пљачка и господари с нама као да је господин“.

ја и Максо заустависмо, тако рећи, дах и напето слушасмо, како нам је Рустанбег отворио срце, а тако смо и његова оца боље упознали, него да смо с њим, како се каже, појели још читаву соленку соли, јер би се искусни човјек јамачно чувао, да пред два ђаура истресе што му је на срцу, него му је то ево учинио син. Рекох Макси њемачки, да је ово откриће вриједн» тродневнога потпунога поста и да смо сада научили више, него што би нам икоје књиге објасниле. Е

Максо је журио на повратак, док сам ја хтио да останемо још пар дана у Бишћу. И Мехмедбег нас је у својој привржености загрлио и назвао побратимима. Но ми пристасмо остати само један дан, и ту је било прилике, да још којешта научимо.

„Не кажем ја то, да се вама хришћанима свиди“, рече Рустанбег, „него јер бабо и ја тако мислимо: нисмо ми душмани ваше вјере, мада је наш дин бољи, али ја не трпим ни хришћане ни кршћане, и одмах ћу вам казати зашто. Раја нас мрзи, не зато што смо ми муслимани, већ што смо |ој господари. Раја зна, да ми госпотство Османлија сносимо, ш«рипећи зубима, каошто она сноси и не подноси нашу власт. Па шта ради рајаг Пристаје уз Османлије против нас, пузи пред султаном и везиром, и сумњичи нас, да см» душмани султанови. Ваши попови залазе у конак везиров, љубе му хаљину и умију по коју рђаву ријеч да рекну против бега и спахије. Везир, који је наш природни душманин, зароваши те тужбе и сумњичења, па кад нам не може више да науди, а то му бар послужи да нас опљачка и себе обогати. Сваки је везир отишао богат из Босне, сваки

4» тТ