Uspomene iz mladosti u Hrvatskoj. Knj. 2

56 __--_-- Дер ИМБРО ИГЊАТИЈЕВИЋ- ПКАЛАЦ

и" Карловца. Отац, мати и Маца дочекаше ме једнако срдачно. Маца је била са мном исто тако као и прије неусиљена понашања, те смо причали и љубили се као и прошле године, али моја склоност се сада доиста прометнула у братимство, каошто су у ње од почетка већ били чисто сестрински осјећаји. Овај пут сам се само кратко могао задржати, јер сам хтио

. пропутовати и личку пуковнију. И опроштај је био

– тим срдачнији, што сам наредне године требао да

| · напустим Карловац због студија Проту и пошу на жалост послије већ нијесам видио. Обоје оде једно за другим у гроб. Маца се удала за неког честитог попа и: живјела је у сретну браку. Још пред смрт Максину био сам је лијепо поздравио, а она ми, као увијек, одвратила срдачно.

3:

Било ми је деветнаест година, кад сам у октобру 1842: ступио у највиши, у шести разред карловачке гимназије. Сад је ваљало размислити, шта ћу и камо ћу кад свршим гимназију. Моји су родитељи жељели, | да пођем у Загреб, и да студирам, како је већ био ____- обичај, право у тамошњој академији. Приправа за

академију бијаше двогодишњи течај „филозофије“. Него право не само да нијесам марио учити, већ ми је тај студиј био управо одвратан. Срећом сам имао још три године пред собом, једну на гимназији и двије на академији прије но што ће ме упрегнути под јерам права. То ми је била једина утјеха. Да се успротивим жељи родитеља, сматрао сам; да би то била грдна повреда мојих дјетињих дужности и моје захвалности спрам њих, али сам се надао, да ме отац неће силити, кад ми је досад допуштао да посве слободно читам и учим, шта сам и како сам хтио. Ди у нашим племићским фамилијама била је већ традидиција, да се млађим синовима пушта више слободе него ли прворођенцу, и на том се оснивало све васпитање. Једног су морали нужно отесати за „цара,а __ | остали су могли постати и „ребели“. Ова традиција