Uspomene iz mladosti u Hrvatskoj. Knj. 2

58 Д-Р ИМБРО ИГЊАТИЈЕВИЋ-ТКАЛАЦ

начки заносио античком књижевношћу, поименце грчком и у се је примао, ипак су ми главне идеје биле оне, које сам црпио из студија Волтера, Гхибона, Лесинга, Хердера и Гетеа. С њима и у њима, у њиховој сам атмосфери живио и у томе толико уживао, да нијесам ни пожелио изићи из тога круга. То, што ми је давала књижевност Х1Х стољећа, свакако је била образовању добра допуна, а дијелом и продубљење оних начела. Но све у све, коначни резултат није се могао преобразити, па је све то било само у неку руку орнамент готовој згради. Прошло је отада педесет година, и ја сам неуморно даље изграђивао свој душевни развитак, непрестано сам приметао нове младице старом стаблу. Читао сам готово свако знаменито европско дјело из филозофије, повијести, филологије, права, природописа, хисторије, религије, а нарочито из подручја умјетности. Што сам могао, то сам себи присвојио, проширио тако свој душевни видокруг. Но она поменута основка није помакнута, па бих из тога хтио закључити, да је била добра и чврста, Никада се нијесам отимао признању правог напретка, премда сам према многом схватању био више мање скептичан, јер нијесам заборављао златне Ксенофонове ријечи: „Не показаше бози смртнима све из почетка, него тражећи сами налазе смртници све боље и боље“,

Оно умирење, што други траже у некој позитивној религији, нашао сам ја у филозофији. Па, ако је, како вели Спиноца, душа људска и савршевија и с више врлина, чим је активнија, а мање пасивнија, то сам и ја тежио високом овом циљу, али сам и посртао на том путу, јер је буђење великих страсти превагнуло моју добру намјеру. Док сам мислио, дау мени има снаге бити господар самом себи, бијах строг са собом, па сам мислио, да је право, да то будем и са другима. Нијесам себи опраштао ни најмању погрешку и бијах тако несломив у свом ригоризму, да је мој исповједник, — а ми гимназиски ђаци морали смо се два пута годишње за вријеме школе исповиједати, — само са смијешком слушао,