Uspomene iz mladosti u Hrvatskoj. Knj. 2

60 Д-Р ИМБРО ИГЊАТИЈЕВИЋ-ТКАЛАЦ

удварго једној тада врло способној, у Загребу ангажованој глумици, емици. ја сам Макси отписао врло весело и расположено, са заједљивом иронијом, бранећи филозофског Мојсија загребачке академије и загребачког позоришта. „О, кр-љу Висвамитра“, писао сам пријатељу, „какав ли си ти то во, који тражиш од свог професора да се гњави са Спиноцом и Хегелом онако, каошто смо то нас двојица чинили, а ипак нијесмо никада намјеравали да.постанемо професори филозофије! Па зар нијеси читао „Фауста“ Ондје доктор филозофије и професор Мефистофелес збори мудре ријечи: |

Најбоље што можеш знати

Ипа« не смијеш искезати:

Па чему би Мојзеш знао нешто, што не би смио

казиватиг И зар вама Мојзеш не предаје логику 2 Ту не вам бити дух добро дресиран И увезан у шпанске чизме

И

Кад научите све релуцирати

у И како треба класифицирати

онда је он своју чиновничку дужност извршио, а није

он крив, ако се Вама од тога смучи.

Немање треба да похвалим и предавања о умјетности, што их је држао велики Мојзеш. Као филозоф морао се бавити и естетиком да је као позоришни критичар знадне примијенити код глумица. До врага, па зар професор филозофије и католички поп није исто човјек као и ми, и зар се он не би смио наслађивати и зар му се не би смјела свидјети добра умјетница 2 Итд. итд,“

То моје писмо постане познато међу Максиним друговима. Међу њима је Мојзеш био омражен због своје нефилозофске и несвећеничке надутости и послије дугога мољакања допусти“ Максо једном другу да препише ту посланицу. Од те копије настадоше и многе друге, а једна допане и до професорових руку. Ја сам се по ђачком обичају. потписао потпуним именом и са придјевком „ретор“ (ученик М!. разреда гимназије). Мојзеш се на ме разјарио, а није