Uspomene iz mladosti u Hrvatskoj. Knj. 2

1: 6 ЕРУ ИНВЗАРИЈЕВИЋАКАМЛМАЦ

честитао удаје двају мојих кћери, и при том још нагласио своју слутњу, да ће то бити по свој прилици посљедњи биљет и знак живота, што ми га још може дати. И у истину је то било задње, чим се огласио деведесетпетогодишњи старац. Педесетогодишње пријатељство свезало нам је животе и надживило све промјене судбине. Остали смо у непрестаној преписци све до његове смрти. Сваки је од нас стално могао рачунати, да ће о рођендану примити писмо, у којем је један другога увјеравао о трајној љубави и пријатељству. Но последња су његова писма била писана већ тако дрхтавом руком, да сам морао употребити сву своју дивинацију и даровитост, да одгонетам те хијероглифе. Просторна удаљеност, која нас је дијелила четврт стољећа, није охладила срдачност нашега пријатељства каошто то није учинила ни велика разлика у нашим годинама. Старац је своју усамљеност подносио у старим својим годинама с преданошћу мудраца и очекиваше смрт као жељно докрајчење свију мука.

__ Госпођа Пукшец-Мурска била је уз контесу. Нуџент прва госпођа великог образовања, с којом сам био ступио у друштвени саобраћај. Све госпође, које сам дотада познавао, својим образовањем нијесу биле изнад моје мајке, што је у оно чедно доба било више него обично образовање. Него госпођа Пукшец донијела је много из своје швапске постојбине. Није она, до душе, читала Крозенбургера, Лафортуна и Фрешлера него свог обожаваног земљака Шилера, — кога је нарочито штовала, — Гетеа, Лесинга, Хердера, Жан Пола и Виланда, и није их само прочитала, него и успјешно простудирала, па себи о овим класицима створила самосталан суд. И ја сам од неколико година био доста прочитао, али не бијах, паравно, још толико душевно сазрео као она, и лако је с тога појмити, да ми је њено знање тим више импоновало, што га моја околица и моји учитељи нијесу имали. Сваке сам недјеље обичавао да једно вече проведем у њиховој кући. Па, мјесто да се бавим с њезиним Херманом, обично бих сједио до ње и