Uspomene iz mladosti u Hrvatskoj. Knj. 2

92 Ј. МАТАСОВИЋ

било је веома мало слушача за славенски студиј, повратио се он ове зиме у. свој родни град, гдје се

и сада још налази. За свој ригороз, који је полагао у Хајделбергу, предложио је прошлога љета дисертацију у латинском језику, који је он В. Е. у красној дедикацији приказао и у којој је на највећу љутњаву и чудо немачке хисториографијске доктрине поставио тврдњу и мотивисао је, да је реформација тај понос „њемачкога духа“, у истину продукат славенскога духа. То је млад човјек, који је боље упућен, него итко код нас у философијски и филологијски студиј као и у старине, те познавање новога времена и познаје свој матерински језик према данашњем стању. С нашим Приморцом, ако се он, што ја мислим, да хоће, посвети учитељској служби и с пар бољих глава, моћи ће нови дух и љубав за знаност у нашим школама подићи, што је прије у језуитско-сколастичним-латинским водама закржљало, и сад чезне за свјежим, освјежујућим уздухом а поп е5ђ, ди! 5а!уаге! сат.“

Ткалац није добио професуру у Загребу, него је 1849. почео да студира право на тамошњој правној академији. Ово одбијање биће да га је као „Неилирца“ и одбило баш сасвим од Загрепчана и хрватских културних радника у вријеме свога боравка у Загребу, те је почео гравитирати својом активношћу према српској страни, која је имала своје државно жариште. Лично ипак није никад могао продријети у Београд.

Још као студент у свијету сарађивао је Ткалац у страним новинама као извјештач европске јавности о јужнословенским стварима. Сада поготово на домаћем тлу, у тако важна политичка времена, није могао остати неактиван. Мада није био Илирац, жалио је као хрватски родољуб сву утрошену хрватску енергију година 1848. и 1849. у корист Аустрије, која је одмах започела показивати прве знаке своје традиционалне неблагодарности. Ткалац је по свој својој души био слободар и природно да се нашао око листова каошто су били „ЗЈаџепзк! Јиб“ и „па зјамласће Тенипа“ у борби за аутономију Хрватске против