Vasiona

номима толико труда и муке! Јер, не само што ce стално мења облик Месечеве путање и њен положај y простору, него чак и један од основних елемената, средње дневно кретање Месечево, које с обзиром на друге теориске последице треба да je непроменљиво ако ce оставе по страни међусобни утицаји осталих чланова Сунчева система, поремећаји или пертурбиције показује неправилне, тешко објашњиве промене. Покушано je да ce наведена појава протумачи неравномерношћу Земљина обртања, али проблем још увек стоји отворен. У сваком случају, значајно je то, да ce Месечево средње дневно кретање убрзава за око шест лучних секунада y току столећа и да показује извесна, неправилна колебања. Наведене појаве бивају још сложеније због узајамна дејства свих тела, свих маса y нашем Сунчаном систему. Ти утицаји огледају ce y променама, које показују извесну периодичност јер зависе од међусобног распореда маса y систему. Ho, ти поремећаји нису својствени само систему Земља-Месец, него ce запажају и y кретању свих чланова наше планетске заједнице. Чињеница je да данашњим математичким апаратом својим лако долазимо до решења „проблема два тела“ тј. п облема y коме ce расматра кретање једног тела око гравитационог центра, сходно Њутнову закону опште гравитације и законима Кеплера, али да ce већ „проблем три тела“, да не говоримо о већем њиховом броју, толико компликује, да су за његово решавање потребне сасвим друге методе. Притом, решење није y коначном облику и такво, да ce без даљег може непосредно применити на сваки случај, без изузетка. Али, вратимо ce још једном Месецу и погледајмо какав утицај он врши на Земљу која као планета, како нам je већ познато, подлежи и претежном дејству Сунца. Услед нагиба Земљине осе y односу на раван еклиптике (раван Земљине путање око Сунца), и спљоштености Земље на половима, као и њене ротације, под сложеним дејством Сунца и Месеца долази до тога, да Земљина поларна oca не задржава y простору један исти положај, већ ce лагано креће, као што ce креће oca чигре при обртању, кад je лако такнемо за стране. Другим речима, Земљина oca ce вретенасто и споро помера, описујући притом омотач купе, чији угао, мерен из средишта Земље, износи приближно 47°. Иако Месец има неупоредиво мању масу од Сунца, због веће близине Земљи његово je дејство јаче за око два и по пута. Прецесионо кретање Земљине осе, како ce y астрономији ова појава назива, које ce y истом износу одражава и y померању равнодневичких тачака („прецесија еквинокција“), износи око педесет лучних секунада годишње, тако да ce Земљина oca враћа y свој првобитни положај тек после приближно 26.000 година. Међутим дејство

Месечево на кретање Земље огледа ce још у једном померању њене осе, y нутацији (њихању). Нутација je последица тога, што Месечева путања око Земље не лежи y равни еклиптике, већ заклапа са овом, видели смо раније, угао од око пет степени. A како ce положај Месечеве путање y простору непрекидно мења, y заједничком дејству Сунца и Месеца наступа извесна разлика, те Земљин пол, или боље Земљина oca, описује на небеској сфери

не круг, него ]едну вијугаву криву линију са периодом вијуге од 18 3 / 3 година. Ha крају осврнимо ce и на појаву плиме и осеке, које су морепловцима и становницима дуж морских обала добро познате. И ту имамо сложено дејство Меседа и Сунда, Како долази до ових појава? Расмотрићемо шематски најпре појаву само под Месечевим дејством. Нека нам на слици 3 Z претставља Земљу, 0 нека je водени омотач, за који ћемо претпоставити да ce равномерно распростире по површини Земље (на слици тачкасто означено), М нека буде Месец. Под дејством привлачне силе Месечеве, y време кад ce Месец нађе y меридијану неког места на Земљиној површини, тј. y тренутку Месечеве „кулминације“, водени слој бива повучен y правцу Месеца, подиже ce и заузима облик како je на слици пунијом линијом назначено. У тачци A настаје тада висока вода плима. Истовремено, због већег привлачења коме je изложена тачка В на супротној страни, од привлачења водених честица, водена маса на томе месту заостаје, па и y В наступа плима. Насупрот томе, y тачкама које су за 90° источно и западно од тачака A и В (на слици тачке С и D), водени ниво ce спушта и ту настаје осена, или ниска вода. У такама A и В осека ће према томе наступити кад Месец буде 6 часова, односно 90 5 далеко од меридијана. Појава плиме и осеке није нагла, већ постепена: ниво воде ce лагано подиже према привидном днзвном кретању Месеца, a како Месец има и своје сопствено кретање (кружење око Земље) y правцу истока, што проузрокује свакодневно закашњење Месечева пролаза кроз меридијан датог места за око 3 / 4 часа, и плима, односно осека, наступа сваког дана за приближно 3 / 4 часа касније.

Сл. 3. Месечево дејство на водени омотач Земљин огледа ce y појави плиме (у тачкама A и В) и осеке (у тачкама С и D )■

ИЛ Clio HA I, 1953. број 1

9