Vasiona

Ипак, појава није тако једноставна, па ce тренутак наступања плиме и осеке за дато место на Земњи не може одредити само на основи кретања Месеца. Ово због тога, што на водену масу, као што смо већ казали, делују једновремено и Месец и Сунце, мада je де,ство Сунчево због његове знатне удаљености много мање, и износи око 4 /io Месечева дејства. Отуда величина плиме зависи и од узајамних положаја Земље, Сунца и Месеца. НајвеНе плиме наступају y доба Месечевих коњункција (мена) и његових опозиција (пун м сец) са Сунцем. У време прве и последње четврти Сунце и Месец изазивају супротна дејства, па су плима и осека знатно слабије. Неправилности y кретању Месечеву око Земље, затим неравномерна расподела водених маса на Земљиној површини, трење о копно, као и инерција водене масе, која ce не покорава тренутно дејству силе привлачења, него захтева извесно време да ce стави y покрет, све то изазива закашњења y појави плиме и осеке. Ta закашњења могу износити по не-

l.f колико часова, каткад и шт читав дан, рачунају и и од тренутка Месечева пролаза кроз меридијан места. Ипак, захваљујући чињениди да je механизам појаве познат, дугогодишњим искуством долази ce до свих потребних података, који омогућују да наступање ових појава, значајних нарочито за морепловце, буде за дато место унапред предвиђено са довољио тачности. Снага која ce огледа при појави приме и осекр, због покретања великих количина воде и њена знатна подизања (гдекад и до ‘2O м), искоришћена je практично за покретање хидроцентрала. Тако je на Северну (југозападна обала Енглеске) подигнута хидроцентрала која при песетчасовном погону развија 370.000 Kw. Отуда, кад имамо y виду користи Koje нам наш први васионски сусед великодушно ставља y изглед, верујем да му можемо опростити што не води увек довољно рачуна о „бон-тон“-у и што ce каткад наруга астрономима y њихову настојању да га потчине својим законима.

М. Б. Прошић

Проблем погона међупланетарних бродова

У B o д За последњих десет година много пажње je посвећено проблему одашиљања ракете до кружне путање удаљене од Земље око 300 миља. Ha тај начин био би створен вештачки сателит. Сматра ce да данашња техника може решити овај проблем. У принципу изгледа потпуно могуће употребити вишеступну ракету са хемиским горивом за издизање вештачког сателита, иако je потребно још доста вре-лена како би ce ово практично остварило. Однос тежине полетања лрема тежини сателита био би велики, вероватно неколико стотина. Следећи корак после стварања сателита изгледа да би био много тежи, За пут од затворене кружнепутањеоко Земље до Месеца и натраг, као и до неке друге планете и натраг, потребне су класичне ракете са скоро нелогично огромним количинама горива. За евентуални међупланетарни пут, теоретски, могле би бити коришћене мнаге ракете послате са Земље тако да свака носи гориво до једне од станица са горивом. Међутим, многим испитивањима које je техника учинила, долази ce до закључка да ће бити потребан скоро обесхрабрујуће велики број врло великих ракета да би ce остварио само један пут до Месеца и награг. За међупланетарни пут тешкоће су још веће. Могућност употребе нуклеарне енергије може револудионарно преокренути наше планове за васионско путовање, док употреба нуклеарне снаге једино за загревање погонских гасова ракете неће нарочито омогућити међу-

планетарно путовање. Добро je познато да je температура коју цеви ракете могу издржати без топљења или исп равања једно од главних ограничења класичне ракете. Ракета са нуклераним погоном која користи загрејане погонске гасове, не би могла употребити већу температуру гаса, него ракета са хемиским погоном, те би њена једина предност била y употреби лакших погонских гасова са већим брзинама a при истој температури. Ракети са нуклеарним погоном, која ко исти молекуларни водоник као погонско средство, било би потребно нешго мање погонских средстава него класичној ракети са најбољим хемиским горивом, ма да би добитак био незнатан y смислу побољшања могућности за међупланетарни лет. Штавише,брзо преношење огромних количина топлоте од уранијум батерије до погонског raca доводи до тешкоћа које ce могу показати као несавладиве. Можемо закључити, као што су то други већ учинили, да употреба нуклеäpHor погона y некој другојачијој ракети класочног облика, не изгледа да даје неко идеално решење проблему међупланетарног лета, иако би могла бити употребљена за пут од Земљине површине до сателита. Ова цела слика ce мења ако управимо наше гледиште y смислу разматрања васионских бродова који не треба да ce спуштају на планете, већ једино да прелећу од једне кружне путање до друге. Да би ракета полетала са Земље и достигла путању сателита не само да je потребна огромна количина енергије, него je неопходно да она буде развијена y врло кратком времену. Ракета конструисана за полетање

ВАСИОНА I, 1953, број 1