Vasiona

Руђе Бошковић KAO ПОПУЛАРИЗАТОР АСТРОНОМИЈЕ

Када ce одржава скупштина једног астрономског друштва, обичај je, да ce Ââ један преглед постигнућа астрономских наука y минулој години. Овога пута, наше Друштво отступа од те астрономске традиције. Како je ово прва годишња скупштина нашега Друштва, то желимо y овом кратком предавању, да ce осврнемо на нашег великог научника, Руђа Бошковића, по коме наше Друштво и носи име. Бошковић je несумњиво наш највећи научник, иако смо имали Теслу, Пупина, Петровића, Варићка, Цвијића и друге. Можда ми нисмо свесни његове величине, јер нисмо толико упознати са његовим радом. Друге нације направиле би од њега читав капитал, ми чак нашим студентима математике не говоримо ни о његовом „оскулаторном кругу“ о коме уче страни студенти. Велики енглески живи писац —филозоф Хаксли пише y свом делу „Antic Hay: „Данас не видимо више сликара, вајара, песника као што je био Микеланђело, нити научника-уметника као што je био Да Винчи, нити математичара као што je Бошковић, нити музичара као што je Хендл“. Као што видимо, овај данас један од'највећих писаца света, ставља нашег Бошковића међ највеће умове које je дало човечанство. Са Да Винчијем Бошковића упоређује и један од највећих стручњака y питању гравиметрије, Хајсканен, који je могао најбоље да осети сву Бошковићеву генијалност, када ce радило о питању геоида, највернијег облика планете на којој живимо или о проблему изостазије. Њега по револуционарности идеја, које су значиле огроман заокрет y научној мисли, упоређује са Коперником сам Ниче. Лаланд га још за живота назива највећим математичарем Европе, Лаплас y његовим делима налази генијалних идеја, књижевник Баре, као највеће астрономе XVIII века набраја Бошковића и Брадлеја, a велики француски математичар Коши међ највеће математичаре, астрономе и физичаре набраја Брахеа, Коперника, Декарта, Њутна, Гулдена и нашег Бошковића. Барон фон Зах иде још даље, јер y питањима опште физике и атомистике сматра Бошковића чак већим и од самог Њутна. He желим овде да говорим о шароликој Бошковићевој научној делатности. Свуда je оставио трага. У математици то je проблем тела максималне атракције, конусни пресеци, његов оскулаторни круг, идеја о неуклидској геометрији, идеја о геометријама са три и више димензија од којих je једна увек време, ди-

ференцијалне формуле сферне тригонометрије. У физици, то je релативитет, атомистика, радови на оптици, призма с променљивим углом која ce и данас користи, коју je Вернер пред рат употребио за одређивање паралактичког кретања Сириуса. Познат je његов кружни микрометар, који Бар употребљава 1891 y геодезији, a који Рикард патентира 1893, и најзад, који данас фабрике Цајс и Бошар користе за прављење модерних теодолита. У геодезији, Бошковић даје модерне методе y триангулацији, мерење база са новим инструментима, појам геоида, предлог о извршењу међународног премера Земље, као и његово властито извршење триунгулације између Рима и Риминија, пуно научних новина. У астрономији, то je проналазак микрометра, разних инструмената за морнарицу, дурбин напуњен вод.м између окулара и објектива ради испитивања распростирања светлости, оснивање опсерваторије y Брери крај Милана, најмодерније опсерваторије оног доба, са програмом какав je сличан тек много година касније реализовао Струве y Пулкову. Он удара темеље практичној астрономији, уводи методику посматрања, даје корекције за систематске грешке код пасажног инструмента до којих je 70 година касније дошао Бесел и које сада носе његово име, управо нешто измењене, носе име Мајерових формула. Дао je и основне теорије грешака, као и једначину за одређивање путања комета коју су користили Олберс, Ополцер, Лагранж и y новије време Вилкерсон, 1928. Познати су још његови радови о аберацији светлости, о пролазима Меркура и Венере преко Сунчевог диска, о пертубацијама Јупитера и Сатурна. Бошковића као популаризатора астрономије видимо најпре y његовом песничко-астро.номском делу „Помрачење Сунца и Месеца“ a онда y белешкама, које je дао уз једно философско дело, опет Дубровчанина, Стојковића под насловом „О простору и времену“, које белешке одишу релативистичким схватањима о ширењу васионе. Његово дело „Помрачење Сунца и Месеца“ објављено je први пут y Лондону 1760, затим y Венецији 1761, па 1767 y Риму и најзад са француским преводом, 1769 y Паризу. Писано je на латинском језику. Колико je то дело читано и на какав je леп пријем наишло најбоље говоре његова четири нздања за непуних двадесет година. Првих 257 стихова, које je написао 1735, дакле 25 година пре објављивања читавог дела, читао je y Аркађанској академији и били су посвећени Сунцу и Уранији, богињи астрономије. Енглеско издање посвећује Енглеској академији наука, која ra

*) Предавање одржано на скупштини Астрономског друштва „Руђер Бошковић“.

2

ВАСИОНА I, 1953, број 1