Vasiona

га, мада не и толико велика да би личина на астрономске величине. Али не треба заборавити да je то количина енергије коју зрачи само један квадратни сантиметар Сунчеве површине y једној секунди. Ако ову количину помножимо са бројем квадратних сантиметара Сунчеве површине, добићемо податак који казује колико енергије y секунди зрачи Сунце са целе своје површине. A та количина je управо фантастична. Нећемо овде износити никакве бројке већ ћемо само покушати да помоћу неких упоређења створимо ма какву представу о тој огромној количини енергије коју зраче звезде. Енергија која ce ослобађа приликом експлозије атОмске бомбе мања je шест хиљада миЛијарди пута од количине енергије коју Сунце ослобађа са целе своје површине y току једне секунде. To значи да сваки квадратни километар Сунчеве површине шаље y простор сваке секунде онолико енергије колико даје експлозија једне атомске бомбе. Ево још два упоређења који нам могу помоћи да схватимо колико енергије шаље Сунце са целе своје површине y простор y тоху једне секунде. Када би ce сва вода Тихог и Атланског океана налазила на температури од нула степени, онда би количина топлоте коју Сунце зрачи са целе своје површине y једној секунди била довољна да В °ДУ ова два океана доведе до тачке кључања. Најзад из података о годишњој производњи угља y Југославији и о његовој калоричној вредности може ce израчунати да би било потребно сагорети производњу од милијарду и п ° година да би ce добило 1 толико енергије колико Сунце зрачи са целе своје површине y једној секунди. Од ове огромне количине енергије Земља прима само пет десетомилијардитих делова, пз ипак и тако мали делић Сунчеве енрегије довољан je да одржи топлотни режим на целој планети и да омогући опстанак свим бићима на њој. Да видимо сада колика je енергија коју зраче остале звезде? Као што смо на почетку рекли, Сунце спада међу просечне, чак међу слабе звезде. Температура гасова y његовим површинским слојевима износи око 5800 степени, што y поређењу са другим звездама не представља тако високу температуру. Познато је да У свемиру постоји приличан број звезда чија темлература достиже четрдесет, педесет па и више хиљада степени. Ове звезде зраче y простор десет до сто хиљада пута више енергије него Сунце. Ако, дакле, желимо да створимо некакву представу о томе колико енергије шал,у y простор ове звезде, онда треба све податке из напред наведених упоређења за Сунце да помножимо са неким бројем између десет и сто хиљада, већ према томе колика je температура звезде коју испитујемо. Међутим, не треба да заборавимо да ce досада стално говорило о количинама енергије коју звезде зраче са деле своје површине, али y току једне једине секунде. Ho, y

поређењу са трајашем живота једне звезде, то je сувише кратак интервал. Ha основу довољно поузданих података може ce израчунати да je чак и година сувише мала јединица за мерење дужине трајања живота Звезде. Познато je да живот једне просечне звезде траје око сто милијарди година и да y целом том временском интервалу она зрачи, углавном несмањеним интензитетом. Ако, дакле, желимо да израчунамо колике количине енергије произведе и израчи нека звезда y току целог свог живота, потребно! je да напред наведене количине помножимо бројем секунда садржаних y сто милијарди година. Очигледно je да je сваки покушај да ce ова величина израчуна сасвим узалудан, јер ни најбујнија машта нам не може помоћи да схватимо ову величину. Утврђивање чињеница о количинама енергије које зраче звезде и Сунце представља само први корак на пољу проучавања извора енергије звезда. Други корак ce састоји y утврђивању процеса који доводе ДО' ослобађања тако великих количина енергије и испитивања могућности коришћења тих процеса као извора енергије за наше свакодневне потребе. Овај ce посао одвијао a и данас ce одвија, упоредо са радом на утврђивању количина енергије коју звезде зраче. У току неколико последњих деценија створен je читав низ теорија о пореклу енергије звезда. Све one noce печат свога времена и одражавају стање и ниво осталих наука и тренутку њиховог настанка, указујући тиме на тесну повезаност између астрономије и осталих грана природних наукб. Међу прве и нашаивније покушаје објашњаваша порекла Сунчеве енергије спада теорија да до ослобађања ове енергије долази услед сагоревања угљеника на Сунцу. Ова теорија je, међутим, одбачена исто толико брзо као што je и настала, јер није било renixo израчунати да ‘би Сунце када би ce састојало само од угл>еника и кисеоника могло да зрачи само око 1500 година. Довољно je знати да историја човечанства траје бар три пута дуже од тога па да закључимо са сигурношћу да овај процес не представља извор енергије Сунца. Крајем прошлог и почетком овог столећа биле су актуелне друге две теорије. По једној би Сунчева енергија потицала од метеора који падају на Сунце, јер ce приликом пада њихова кинетичка енергија претвара y топлоту, a овако настала топлотна енергија би надокнађивала губитке који настају услед зрачења Сунца. Међутим, та теорија није била дугог века, јер ce показало да je број метеора који пада на Сунце сувише мали да би могао надокнадати изгубљену енергију. Друга теорија, која je потицала од познатог немачког физичара Хелмхолца, полазила je од познате појаве из физике да ce гасови загревају приликом сабијања и претпоставља да ce под дејством Сунчеве силе теже, гасови од којих ce оно састоји непрекидно сабијају према центру и при томе до те мере загревају

ВАСИОНА IX, 1961 број 3

69