Veština biti čovek : (knjiga mudrosti)

ВЕШТИНА БИТИ ЧОВЕК 151

осећајност. У пијанству траже заборав за дневне патње, у њему налазе неку врсту Мухамедова раја; и тако свако вече поред затворених луда по лудницама, затвара се сама маса привремених лулака.

Ко је видео на париском гробљу општу гробвицу, томе би било доста да сазна о животу у великоме граду. Мрц за мрцем долази у своју последњу кућу. Свакога сахата то је читава гомила од мртвачких сандука, које полажу редом у општу раку, у сиротињску гробницу. Сва гробља су све пунија таквих мртвих. У тим заједничким гробни= цама, збијено, почивају сељаци који су напустили чист зрак и сунце, на које су се бациле пијавке велике вароши, те аждаје која прождире људе.

Одрасли добију управо што заслужују, њихово непознавање услова среће и: њихова глупост да иду да се спрже као лептирови на димљивој великоварошкој ватри. Али, ако одрасли тако раде, зашто су деца скривила да буду осуђена на затворг Јер је за њих живот у варошима права робија. Она су лишена благодети природе, сунца, чистог ваздуха, она живе у ружним хучним и смрдљивим улицама. Чак и деца богатих, која се играју по јавним парковима, обучена у скопоцено рухо, нису у игри потпуно слободна, Кад погледам она сирота лишца, префињена, сувише деликатна и закржљала лица, ја се сетим мога слободнога и немирнога детињства, кад сам шврљао по шумама у мојој родној равници. Тада смо зидали, лети куће од камена, зими, од леда, или градове окружене водом. Умели смо све правити нашим сопственим рукама, јер смо гледали шта раде мајстори, зидари, столари, сељаци, лебари, шећерџије, кројачи; били смо им помагачи, јер су често пред нама радили.

И одједном за мене је био затворен изглед на природу, заточење је почело... Од тада сам живео само о распусту слободним и наравним животом. Нема сиротога сељачета које није сретније од најбогатијега детета, затворенога у великој вароши. Велика варош је пакао за децу. Градске школе тре-