Veština biti čovek : (knjiga mudrosti)

178 ПА ЖИЛ ПАЈО

боље виде него ми, они су са јуначким стрпљењем сачекивали оне: светле тренутке кад се права истина покаже, те је нама, који је или не знамо или -мало знамо, показују. Ови су се непрекидно напре– зали да обнављају непрекидно своју душу |Паскалј; они нам поклањају ту свежину предосећања, они нам помажу да волимо боље, и дубље. Велики уметници распламте у нама ослободилачка узбуђења од којих постајемо бољи.

Ти другови преносе своју творачку опијеност на нас, осећање порасле и ускипеле снаге. „У таквом стању својом властитом снагом обогаћава се све: оно што се види, оно што се хоће види се увеличано, чврсто и снажно, препуно снаге. Човек у таквоме стању преображава ствари дотле докле не приме његову снагу — докле не постану одсев његова савршенства“ [Ничеј. „Ви људи са Запада, каже индуски песник Вер Рабиндранат Тагоре, као да живите у вечитој борби. Све битка и борба за живот. Нема места за одмор, за душевни мир, нигде склоништа души, а све то у Индији сматрамо да је неопходно за добро здравље душе,“ Биће да он нема права; а куга, а глад, а ропство у Индији 2

Сер Рабиндранат 'Тагоре видео је на Западу мучни живот људи опхрваних привидним потребама — али зар Пастер, Клод Бернар, Диклон, Ру, ти повучени научници из лабораторија, зар Декарт, Малбранш, Корнељ, и то ико других не дају баш примере мирноће и ведре повучености, толико: потребне овоме добу расејаних људи. Его, такви људи, уз организаторе, као шло су Ришеље, Колбер и са помоћу милијона радника, створише у тишини и у раду, велику Франџуску. Странци не виде те повучене раднике. Они виде глумце, који су непрестано на позорници, који говоре, који млатарају рукама, који деле мегдане. Али, шта остаје од те таште лармс која испуњава историјуг Ништа. Дубоки народни живот је без ларме; он се покаже кроз