Veština biti čovek : (knjiga mudrosti)

ВЕШТИНА БИТИ ЧОВЕК 19

Треба се одупирати ономе злу које се може избећи, али не треба кукати за оним што је неизбежно, то би значило исто као кад се човек јада на закон теже: јадати се на смрт значи бити слаб. Само слабовољни и растројени људи пуштају да се мисао о неизбежноме усади у свести, да је освоји, да укочи вољу и уништи здравље; невеселост и црне мисли су постепено самоубијство. Шта бисмо рекли о човеку који би при каквом сјајноме призору мислио на крај призора.

У осталом, узалуд је мислити на смрт те тако се и спремати за њу. „Ако не умете умрети, не брините, природа ће свршити тај посао за вас.“

На смрт треба мислити, јер је то један факат, али мислити толико колико да човек подеси своје владање. Ономе који рачунајући на своју младост и енергију, заснива породицу, несносна је мисао да прерана смрт може изложити беди његове драге. Тај „страх подржава, удвојава вољу за рад; из тога страха човек пази на здравље, штедљив је. Кад је човек извршио своју дужност нека мисли о смрти само толико, колико да своје домаће припреми ако она наступи. О њој треба и за њих мислити, те дати у своме тестаменту најтачније савете; јер ако тога нема смрт кутње главе предаје често читаву породицу ненадлежнима и заинтересованима.

Смрт дубоко ожалости кад однесе оца, мужа, жену — али она не мучи оне које однесе него оне који остају, После таквог тешкога удара, смрт наша постаје утеха. „ја одох, љубљена, ти ради још мало ако можеш, ако не, дођи!“ (Карлајл, својој жени).

Кад је живот потпун, када се учинило јуначки све што се могло, смрт се јавља као заслужени мир. „ја мислим све више и више на смрт, и увек са новим уживањем: све се утишава“ [Толстој: „Непздана писмај.

Као год што човек осећа потребу да спава, може осетити потребу „да прими слатки, жељени, последњи загрљај душе и велике матере земље, који ми називамо гробом“ — каже Рабле.

2%