Vizantiske slike. Knj. 1

АСТЕН си ДА 1 авИ

мужем, усамљена, осумњичена у своме сопственом двору, увређена сем тога клеветама које су кружиле на њен рачун, осећајући најзад праведан гнев због тнусног уморства Паулиновог, она затражи од Теодосија дозволу да се повуче у Јерусалим. Цар радо пристаде на то, а можда ју је чак и сам принудио на ту одлуку. Спрам жене, некад толико вољене, „он је сад осећао само мржњу, подозрење, злобу. Он «се без муке и за навек растаде од оне коју је толико обожавао.

Евдокија се вратила у свету варош око 442, г. "ту је проживела осамнаест дугих година, све до своје „смрти. Тај жалосни и меланхолични крај живота изгледа да је чудно био изменио царичин карактер. Полазећи из Цариграда, она се надала да ће поред Христовог гроба наћи заборав и мир; али мржња њених непријатеља говила ју је чак до удаљеног места њенога изгнања, али и сумње њенога мужа вређале су је и нарушавале њено спокојство. Године 444., два њена присна пријатеља, свештеник Север и ђакон „Јован, које је повела собом из Византије, и којима је допустила да стекну великог утицаја над њеним духом, буду потказани цару, који их даде затворити и погубити. До срца увређена, царица се освети проливајући и сама крв: Сатурније, гувернер Јеру«салима, паде под ударцима убица које је она платила. Затим је њена страсна душа тражила друге хране, да би задовољила своју потребу да ради и живи. Она поче живети побожним животом, међу аскетима и калуђерима, и мамили су је најмистичнији облици хришћанске догматике. Мала атинска паганка баци се у наручја монофизита, који су, баш у то време, са Диоскором Александриским, славили победу своје доктрине на јеретичком сабору у Ефезу (449. г.) и наметнули Теодосију своју вољу. Да ли је она мислила да ће, удруживши се с њима, да се у неколико освети цару, Пулхерији, странци која је проузроковала њену пропаст» Може лако бити. У сваком случају она се слепо залетела у борбу, ставила је у службу својих пријатеља сав утицај што