Vojin

196

ља.ло б и навлаш учити као неком нереду, који опет да буде по правилу. То је особито добро за кршевите и испресецане пределе, а добија се и то, што се често деси, да се повеће оделење, идући по један; по каквој стрменој путањи, тако отегне, да га старешина изгуби из ока и власти, па нарочито кад се деси близу непријатеља, и кад дође ненадни случај, да се мора на таквом месту од.па с њиме и борити. Д с ј с т в о. Коњица ће дакле дејствовати на коњу и иешке. Једино дејство на коњутреба да буде јуриш па или ускупан или расут. При ускупном јуришу, и то противу каре, ваља неколико врста метути једну за другом на 100—150 корака једну од друге, па првнма , једном или двема , учинити привидан јуриш, а задњима истински. И против коњице кад се иде, добро је више линија метути једну нза друге, ал на 30—50 корака. Пр„ расутом јуришу добро је, да се један део остави у ускупном строју, који да служи као зборнште, те да неби они, коју јуришавају, места погубили. — Но сваки јуриш треба да је ненадан и бујан, н коњнцу ваља тако извићи, да може јуришити и по хрђавој местностн , па макар испадало и у гомилицама. Од какве је важности то нападање у гомилицама говори ђенерал Валентини у свом делу о руско турском рату овако : „Турска коњица бијаше Русима најстрашнија, а зато, 1лто она могаше ићи и по најгорим врлетима , па се за час тек пред каквом шумом или теснацем , на крилу или за леђма покажу 5—6 коњаника, одма затим видиш 20—30, а наскоро и неколко стотина, и онда тешко пехоти, ако се иоле препадне или у неред доведе." Шта овакав изненадан и бујан напад чини, имамо доста примера и из наше историје, такве су све Ајдук-Вељкове борбе: