Vojin

227

мудр° да радим, ја морам избегавати да ое небацим много у опасност. ја несмем да дођем ни у какав несрећан положај." Поред тога, што је он мислно на будући шведски престо, обзирао се он и на Француску, прво, што јс био Француз , а друго , што је имао надежде и на Француски -иресто, — као што се и изражавао јавно пред граФом Калкрајтом и прускмм послаником Тарахом. Тако је он то мислио, и своју је надежду потврђивао тим , да је он ђоја могао постати царем француским још 1799 место Наполеона, па је држао, да кад Нанолеон падне, нема иико толиког изгледа, да буде цар Француски, као он. Та је ч»антазија Бернадоту била вера, љубав и наденгда , зато је често н говорио: „треба разликовати раг против Наполеона од рата против народа Француског." Па како је он држао то своје уображење, не само као могуће, него и као иола готово, т. ј. да је он будући цар Француски, тако је и тежио, да непобије тиме своје добро име, па је зато и избегавао сваки судар с Наполеоном. Да се иак он Наполеона и бојао, као гпто је напред речено, и то је истина; али је он избегавао судар с Французима нарочито због последњег узрока, а и да небуде од Наполеона погучен. Па због тога свог рачуна избегавао је бојеве и са ђенералима Наполеоновим. € тога је он напустио Берлин и Хамбург, те Хамбург оиет »адне у руке Давусту (наполеоновом ђенералу), а Берлнн спасе одважност Биловљева и Таденцијева, и ђраброст пруске народне војске, коју је Шарнхорсг подигао и изучио. Иодруских ђннерала неки су приметили то постулање Бернадотово, па се једнима чинило као неодговорно; а другима баш и подозриво. Петеборн рекао је за Бернадота: „Пз целе његове радње видн се јасно хрђава воља и непоштено понашање. На њега се може мало рачунати, а готово