Vojin

414

СУВАРОВ

ал га за његово велико дело ни чим не награди, до звањем потпуковника у гарди преображенска пука, што онда беше велико одлич1е, Јер сама царица имађаше звање пуковника свшу гардиских пукова. Можда би и гост чим награђен био, да Потемкин не дође у престолницу на скоро после њега. Овде умеде оп да стане на пут свему ономе, што би по Суварова добро било, и овај не само да не поста Фелдмаршалом, већ ни ђенерал-ађутантом, што такође жељаше, да би се могао чешће са царицом разговарати; ал и већа понижења предсто1аше му. Чудно ли се судба игра с човеком! и онда баш, кад му на1лепше наде обећава, баца га у понор незгода и непрматности! Чека1ући даљега опредељења, Суваров преживи неко време у Петрограду. Од свшу његових жеља ни 1една му се не испуни. Његово незадовољство, његове обмануте наде често су се тада исказивале у сарказмима над придворним и у милости находећим се ђенералима; ти његови сарказми доста погађаху и стекоше му нових непртатеља. Он сравњиаше њихова и свспа дела, њихову и сво1у службу па чак и старешинство у служби, на ко1е се они одупираше, и не скриваше сопствено сво1е досто1анство, мало њима приступно. Особито даваше повода таквима за1едањима реч тактика, о кош многи замршена по1ма имађаху. Тако 1едном дође њему неки ђенерал (такође из дворске милости), и упита га притворно : „Да л 1е истина, Александре Васиљевићу, говори се да ви слабо што о тактици знате?" — „Знаш шта — одговори Суваров, — 1а не знам тактике, ал она мене зна; а