Vojislav J. Ilić : književna studija

98 Јован СКЕРЛИЋ.

рода српског, који племенитим одушевљењем подижу заставу своју, заставу човечанског права, који су готови да поднесу све жртве за светиње истакнутих идеала“. И то код Војислава Илића одиста нису биле празне речи. (Он, коме су створили репутацију ненародног песника, борио се као добровољац у рату од 1885 године, док су „народни“ песници из пристојне даљине певали ратоборне химне и крвожедно „шкрипали зуби“.

„“ Та родољубива осећања нашла су одјека и у његовој поезији. У добу које је било засићено омладинском поезијом, он је нашао начина да патриотска осећања каже на нов и леп начин, без баналности а са поезијом. Он је по нагону осетио врло лепо оно што је један велики песник француски, Сили Придом, казао: „ЈБубав према отаџбини је осећање које је мрско не „имати, а смешно казивати на један извесан начин“. Ион је нашао тај-начин да испева неколико лепих, ни мало посведневних песама, где и без ханџара, и проливања крви и дима, има поезије и патриотизма. У песми На гробу војводе Дојчина у Солуну, он прво пада у елегично расположење над растуреним гробним хумкама „по светим пољима отаџбине моје“:

Од капија тврдих Виндобоне: града

До обала цветних где пролеће влада,

Гроб до гроба лежи и сведочи јавно Да гинусмо славно.

Па и овај спомен где замишљен стојим

„Јесте неми сведок о витешкој сили...

Међе царства свога гробницама својом Ми смо бележили.

У песми Ма Вардару, када се српски национализам окренуо к Југу, он је узвикнуо у једној свечаној, патетичној апострофи, каква се ретко чула у нашој иначе тако обилној патриотској поезији:

0 вали, о реко српска! Столећа тако се губе. И као таласи тону у море вечности тавне...