Vojislav J. Ilić : književna studija

Војислав Ј. Илић. 29

Ал твоје бисерне капље камена подножја љубе, Где споменици стоје народне прошлости славне, Ал ће ко рајски Феникс сијнути слобода мила, И ја ћу стајати ведар, гди сада погружен стојим, И паш ће орао бели шпроко развити крила

Над урвинама твојим.

Од значаја је да је Војислав Илић највећи део својих родољубивих песама штампао у дечјим листовима, осећајући потребу да се нараштај који наступа васпита у народном поносу и у вери у будућност бољу од садашњости. И у свима тим песмама, он је увек умео да очува не само довољну поезију, но и довољну меру, духовну равнотежу. Док је патриотизам наших ранијих песника имао нечега и сувише крвавога и дивљачкога, дотле је његова патриотска поезија, колико је то у опште могућно, код _овог песника хармоније било релативно питомија и хуманија. На нову годину 1883, у једном дечјем листу, он ; овако поздравља „ново доба, нови дан“.

Ах! каква срећа! Рад и труд = Што дух и разум крепе Х _ Богатом руком шаљу свуд / Награде своје лепе... Поломљен лежи бритки мач И штит и копље сјајно Ни ланца звук, ни ропски плач Не ружи време сјајно. И срећом занет народ мој Весело баца поглед свој Од Саве до Урала.

ме

Те и толике песме сведоче колико има тачности у оном доста распрострањеном гледишту о ненародности и аристократизму Војислава Илића. Ма шта се говорило, он је био човек свога доба, саосећао је са својим народом и са својим нараштајем, и као сви велики ранији песници српски био песник слободе. Цела та његова дневна, пригодна, политичко-патриотска поезија не стоји можда у складу са његовом класичарском, неузбудљивом, описном и естетском поезијом. Али песник, као и сваки други