Vojvoda Dojčin : tragedija u pet činova

Ту забави се мало. Сад ћу ја. (Оде десно с Јелицом и Теофанијом) Ман (за њом, одушевљено). К'о да си сама мјесто мене ту!

Десета појава.

Теодор Манијак и Димитрије Антијох.

АНТ (исправи се и протегну се, опрезно извирује сад амо а сад тамо, наравним својим гласом). Ах! Просјак худи мисле да сам ја! (Удари се по прсима) Ја, Димитрије Антијох, Јелинске странке овдје тајни вођ! (Манијаку) Овако си ме (погури сем погружи) овдје увео У дроњцима, па сад преобук'о. Е, јеси мајстор! Признајем ти ја. Још само да сам како повео И мога вјерног Марка Топију! Ал довешћу га — ја док разгледам. А пусти Дојчин још и не слути По Солуну му како мутим ја. Ман. Да није само тога Дојчина, У јелинску би странку ступило До данас јавно четврт Солуна. Ант. И више, више! 'вако потајно — Колико се већ може — радимо: У Сјеру, у Водену има нас, у Скопље неки већ се спремају, А трговци ми у Биограду И Будиму већ раде. Тргују И Варваре нам свуд припремају За нашу мис'о. Гледај! (Руком на море) Одавде, Од овог нашег Мора Јелинског, Па правац (руком на противну страну) све до Мора Балтијског,

Електрон гдје ми предци скупљаху